Mekani sat

Kada je otvorio vrata svoje hotelske sobe, pomislio je: „Ovo je najlepša soba na svetu“. Spustio je torbu i legao na krevet. Liv Ulman mu se smešila sa fotografije. Bio je umoran. Trebalo bi da siđe u restoran i večera. Losos ili nešto drugo. Ništa mu nije padalo na pamet. Zavese su bile navučene. U sobi je vladao mrak. Telefon je zazvonio samo nekoliko minuta kasnije. On je već uveliko spavao. Trgao se i ustao iz kreveta. Prišao je torbi i krenuo da vadi stvari. Telefon je zvonio i zvonio. Taj neprestani zvuk ga je nervirao i činio nervoznim. Odustao je od potrage. Stvari su razbacane ležale na podu. Izgužvane košulje. Zalutala četkica za zube. Knjiga Giljerma Arijage. Zašto je morao baš tu knjigu da ponese? Posmatrao je korice knjige. Bilo mu je muka i stomak mu je krčao. Osetio je užasnu prazninu. Odjenom mu se sve izgledalo besmisleno. Čak i ova hotelska soba i njene sive draperije i ogroman plazma televizor. Samo je jednom upotrebio daljinski, iz dosade. Pomislio je da bi trebalo da se istušira i osveži. Izgledao je iscrljeno. Uvek se tuširao vrelom vodom, njegovo telo je isparavalo, sapunica mu se slivala niz noge i odlazila u slivnik. Stajao je neko vreme ispred ogledala, razmšljajući kako da promeni svoj izgled i učini sebe imalo privlačnim. Možda da se obrija? Možda će to njegovom izgledu dati određenu svežinu. Mrzelo ga je. Uostalom nije bilo vremena. Obukao je belu košulju i sive pantalone. Znao je da je napolju sveže ali ipak nije poneo jaknu. Prebacio je sako preko ramena i sišao na prvi sprat, u bife. Žena u crnom mu je zatražila da pokaže karticu. Istrgla mu je iz ruke i ukucala nešto u svoj kompjuter. Pitala je da li očekuje nekog. Nije znao šta da joj odgovori. Otkud je on mogao to da zna? Seo je za sto i naručio večeru. Ispijao je svoje belo vino. Gledao je na sat. U vrata. U sve te zaposlene ljude. Ni sam nije znao šta da radi. Bio je usamljen ali se trudio da to niko ne primeti. Kasnije se prošetao gradom. Bila je gužva i niko nikog nije primećivao. Zastao je pored jednog izloga. Odlučio je da se sutra vrati i kupi taj beli sat, Dalijev sat.
Opet ta hotelska soba. Više nije izgledala tako lepa. Sekunde nikako da prolete, koliko još treba da čeka sutra? A opet, promocija će se završiti brzo i on će se opet vratiti ovde. Sam. U ovu prokletu sobu, na petom spratu. Broj 519. Smislio je govor još pre nego što je krenuo na put. Pričaće im o inspiraciji koju moraš da zaslužiš. Lagaće ih sigurno. Moraće! Jer bolje da laže druge nego sebe. A kad ga budu pitali koji pisci su uticali na njega, kome se divi, uzeće vazduh i što smirenije reći. Taj i taj. Taj roman. Taj period. Ta umetnost. To. To. To. U krajnjem slučaju, zato je i tu. Da priča. A toliko ga je mrzelo da objašnjava. Najviše bi voleo da im kaže: „Čitajte i upijajte. Slušajte ono što osećate dok čitate.“ Zašto nije mogao to da kaže? Kakva glupost. Kakva odvratna glupost. Ali , nije se dugo opterećivao time.
Nije hteo da bude deo manipulacije. Ali svet je poludeo! Sklonio je zavese. Napolju je bio mrak ali je svetlo gorelo u sobama. Prozori. Hiljade prozora. Hiljadu života. Ljudi, zaustavljeni u kretanju, lepi i očajni, ponekad, ali samo ponekad: tužni.
Učinilo mu se da živi sa Liv Ulman. Tu u tom luksuznom hotelu, u tom drugom životu, nepoznatoj zemlji. Kad bi se globus okrenuo, on ne bi znao gde se nalazi. I lakomisleno bi mislio kako se prostor menja neverovatnom brzinom. Crne rupe žive. Sigurno. A šta je sa Vremenom?
Sve su to bile obične gluposti. U susednoj zgradi, na drugom spratu ugasilo se svetlo. Senke su jurile po zidovima, lukavo se skrivale po ormanima, kao zmajevi sedele na svome blagu, na predmetima, bežale od lica,neprekidno varale i strpljivo čekale da ih svetlost od koje su stvorene, otera, ako ne zauvek(kad bi zauvek bilo zauvek) onda bar na neko vreme. Video je tog drugog sebe, i nije mu se svideo. Njegova veličanstvene senka se razvlačila, polako nestajala, topila se. Video je svoju senku, poput Dalijevog sata, svuda. Ali nikako nije mogao da je vidi onakvu kakvu je želeo, njena izobličenost ga je iritirala, nije video šta se nalazi unutar neuhvatljive tamne slike, čovekog izraza, oči možda ili usne, već nejasnu sliku sebe.
Pokušao je da zaspi. Bilo mu je vruće i jastuci su bili suviše mekani. Sve je bilo mekano i neodređeno. Lebdeo je na čistoj, beloj, svilenoj posteljini i bilo mu je užasno vruće, u vreme kad je napolju bila kasna jesen.
Sutradan, Sunce je neobično jako sijalo. Uredno je složio svoju belu pidžamu, i izašao iz hotela. Propustio je doručak ali to više i nije bilo važno. Osećao je da što pre mora da ukloni tog odvrtanog insekta koji mu se zalepio za utrobu, da se oslobodi svog straha od putovanja avionom, i da namesti dobro skazaljke koje mu se okreću oko glave. Ušao je u prodavnicu i prozborio ljubazno: „Bra dag!“. Nekoliko minuta kasnije, zadovoljno se smešeći, beli sat je proradio, onom uobičajenom životnom brzinom.

Čovek budućnosti

Odlomak iz monodrame „Čovek budućnosti-Nikola Tesla“

Nikola Tesla: Ležim tako na krevetu. Ovde! Pravim se da spavam. Moja majka mi stavlja obloge i proverava da li dišem. Otac sedi za stolom. Čujem kako plače. Majka prilazi ocu i sedi neko vreme ćutke a onda počinje da priča. Otac je sluša. Paklena bolest, kaže doktor. Otac ponavlja njene reči, nije siguran da li je dobro čuo. Kolera, kaže majka. Gleda ga svojim uplakanim očima i drži maramicu preko usta ne bi li suzbila jecaj. Pita: „Da nam ne umre sin Milutine?“ a tek će otac: „Neće dati Gospod Bog Georgina.“ A ja? Okrećem se u svome krevetu. Podižem glavu sa jastuka i dozivam ih: Majko! Oče! Majka me prislanja svojim grudima, mislim- ugušiće me. Otac me ispituje kako se osećam. Majka prigovara: „Neće tvoj tajko dozvoliti da ti se išta desi. Je l’ tako Milutine?“ A moj otac ne zna šta da kaže- zna se- dao bi život za mene. Koristim priliku, kažem mu: „Oče oprosti. Ja ne želim da budem sveštenik kao ti.“ Otac me smiruje. Savetuje me da ne razmišljam sada o tome. Prvo da se lepo oporavim. A ja ne mogu više da izdržim- kao da me neka groznica uhvatila- kažem mu: „Oče, oporaviću se ako mi dozvoliš da studiram Tehničku školu u Gracu“. Glas mi je odlučan uprkos iscrpljenosti. Hvala Bogu. Pita „Jesi siguran?“ Naravno da sam siguran. Ne postoji ništa na ovom svetu što sigurnije znam. On me gleda. Ćuti. Spreman sam da skočim na noge samo ako kaže „da“. Miri se sa situacijom i izgovara reči tiho: „Studiraćeš tehniku sine. Upisaću te u Tehničku školu u Gracu“. Čini mi se kao da sanjam. S nevericom gledam u majku. „Majko, čuješ li?“, pitam je. Čuje- kaže. Ali nekako plačno. Ni ona ne veruje očevim rečima. Pokušavam da je ubedim: „Jednog dana ću otići u Ameriku majko i ukrotiti Nijagarine vodopade!“ Majka me stiska, grli. Vrti mi se u glavi. Gladi me po kosi i sve što čujem je: „Lepi moj i pametni sine, moj Nikola“.

Novčanica

Hladno mu je, vidim. Oči su mu pune suza. Star je. Nosi svoj stari kačket iako sam mu poklonio novi. Pita me kako sam, da li sam se zaposlio, kuda mislim da idem. Ne ostavlja mi mnogo vremena da razmišljam. Traži odgovore odmah, bez okolišanja. Brzoplet sam. Nekad izgovorim mnogo stvari u jednoj minuti, bespotrebne gluposti. Kažem i ono što treba i ono što ne treba. Ne znam kome želim da se opravdam. Ne znam zašto to radim. Sneg pada. Stojimo u dvorištu. Ja gledam u asfalt, a on gleda u mene. Čeka da podignem pogled. Izbegavam. Priča o ratu. Priča o nekim drugim vremenima. Govori sve same istine. I dalje drži leđa pravo, ima beo ten, sedu kosu, ruke su mu mirne, mirnije od mojih. Jedne večeri, davne 1980. godine išao je sa svojom ženom na večeru kod prijatelja. Nije stigao ni sto metara od svoje kuće kada je pijani vozač udario njegovu suprugu, a potom i njega. Bio je u komi dve nedelje, nije imao pola oragana, svi su govorili „neće preživeti“. Preživeo je. Davno je to bilo, kaže.
„Bolničarka mi je kasnije pričala da je mislila da sam mrtav. Bio sam krvav, prepolovljen, utroba mi je bila pocepana, mogao si organe da vidiš. Ničeg se ne sećam. Ni udarca. Letao sam nekoliko metara i pao. Srećom, moju ženu udarac je sklonio sa puta. Morao sam godinu dana da koristim štake. Moj stariji sin preuzeo je domaćinstvo. Dugo mi je trebalo da se oporavim. Upisao je fakultet, znaš. Ali od toga je morao da odustane.“
Ne plače. Zastane malo da udahne vazduh. Preživljava svoj brodolom. Na trenutak mi se učini da je vreme stalo. Gledam svoju kuću. Belinu koja me okružuje. Star je, ali su mu ruke divne. Malo prljave, ali čvrste, ne toliko izborane. Drži se za ogradu. Izgleda da mu hladnoća ne može ništa.
„ Rekli su mi da tužim tok skota. Mogao sam da umrem. Mogla je i moja žena da umre. I šta bi onda bilo sa mojom decom? Ko bi njih pazio? Šta bi sa njima bilo? Zbog neke pijane budale. Kad sam se oporavio, otišao sam kod tog čoveka. Nije imao ženu. To je bila tuga. To što sam video. On i njegova mala deca, živeli su u nekoj brvnari, oronuloj, bez ičega. A ta deca! Da te bog sačuva. Musava, mršava, napaćena. Jedino što su imali bio je taj neki traktor. Hteo je da ga proda i da mi da pare. Ali sta da radim? Zar da uzmem poslednji dinar tim mališanima? Gledali su me svojim krupnim očima, onako prljavi. Čovek je plakao. Molio me da mu oprostim. Zahtevao je da ne odbijem njegov traktor. Ni onaj grozni automobil koji zamalo da presudi i meni i mojoj ženi… ni to nije bilo njegovo. Ništa na svetu nije bilo njegovo osim tog traktora. I te dece. Zar sam mogao da postupim drugačije? Otišao sam. Išao je za mnom, ljubio mi ruke. Deca su pratila svog oca. Gledali su me kao krivca. A šta su i drugo mogli da misle ti napaćeni stvorovi osim da sam ja kriv? Ja, koji sam došao da im uzmem traktor i da uništim njihovog oca. Međutim, njihov otac, odavno je uništen. Mnogo pre nego što je tuđim automobilom prešao preko mog tela.“
Priče, razne. Neke zapišem odmah, neke sačuvam, oblikujem, izmenim. Neke zaboravim. Bude mi žao. Ne stižem sve da zapamtim. Ponekad laže. Ne pokušava da me obmani, ne. Izmišlja, spaja deliće svog života. Zaboravlja, znam.
„Sneg samo pada. Prošle godine je zakasnio. Sve nas je iznenadio. Kako je to moguće, pitam se. Kako je moguće da te sneg iznenadi? Danas je sve moguće. Niko više ne radi svoj posao. Ali nisu ni plaćeni. Ja sam svoje milione pošteno zarađivao. A šta si mogao sa svim tim milionima? Ništa. Da kupiš mleko, hleb i malo mesa. Ako i to. I šta je milion? Jedna novčanica. Sada su milioni nešto drugo.“

Soba

Stari stanovi, ali izgledaju kao novi. U Srbiji bi bili novi, ali tamo gde ona živi to su sasvim sigurno stari stanovi. Stare zgrade nisu problem. Lepe su na svoj način. Zidovi su čisti. Vrata su teška. Kvake su metalne, grube. Lift je u funkciji. Nedaleko od zgrade nalazi se veštačko jezero i ogroman park sa ljuljaškama za odmaranje. Biciklistička staza. Trim staza. Drveće. Na brdu je i azil za životinje. Malo dalje- bolnica, okružena smrčama. Možeš da naletiš na divlje jagode. Možeš i da se igraš sa vevericama. Ispred zgrade ljudi ostavljaju svoje bicikle. Taj sa korpom, italijanski bicikl, to je njen bicikl. Terasa je okrenuta ka dvorištu gde ljudi šire veš i gde se deca igraju. Pokošeni travnjak. Skroman pogled na grad. Čuje samo prirodu, ništa više. Mirno je. A toliko je ljudi. Beli čaršavi koji se pomeraju na vetru. Svežina proleća. Ustaje iz kreveta. Kuva sebi čaj i izlazi na terasu. Gleda u prozor njegove sobe. Kuća preko puta ima divnu stolariju. Seda na stolicu. U pidžami je, ogrnuta svojim ljubičastim džemperom. Kosa joj je čupava od spavanja. Jedna veverica se igra na drvetu. Zatvara oči. Kad ih ponovo otvori shvata da je zavesa sa prozora pomerena. Znači-video ju je. Ne zna šta da misli. Pogleda u nebo bez oblaka. Biće ovo lep dan, pomisli. Oseća glad, ali odlučuje da pojede sendvič u gradu. Na radnom stolu naslagane su knjige. Dok se oblači zagleda stvari po svome stanu. Omiljenu fotelju. Plavu pisaću mašinu koju je dobila za rođendan. Olovke svuda. Uramljeni poster filma „Rio Bravo“. Otvorena knjiga „Hičkok-Trifo“. Život joj se čini besmislenim. Okružena je fikcijom. A napolju: buka i bes. Obući će svoj najbolji sako i svoju najbolju košulju. Poneće svoju omiljenu teget torbu. Ne zna šta da stavi u nju. Olovke? Papir? Koju knjigu? Koji film? Odlučuje da su joj potrebni samo ključevi i nešto novca. Danas će biti drugačija. Izgleda lepo. Oseća se lepo. Pomalo tužno. Zaključava stan i rešava da se spusti stepenicama. Seda na bicikl i odlazi. Prolazi pored njegove kuće. Drago joj je što ima  naočare jer može nesmetano da pogleda u njegov prozor. Primećuje da je otvoren. Skoncentriše se na saobraćaj i vrlo brzo stiže do Univerzitetske biblioteke. Na ulazu postavlja sebi pitanje: Zašto sam ovde? Provodi dan u parku. Jedan Arapin joj nudi marihuanu. Pravi se da ne razume nemački. Usput pojede sendvič i popije jednu kafu. Posle dva sata, u povratku, prolazi pored Botaničke bašte. U glavi joj se javlja misao da danas treba da kupi cveće. Odlazi do cvećare nedaleko od svoga stana i kupuje jedan narandžasti i dva bela gerbera. Stavlja ih u staklenu vazu, a onda na svoj radni sto. Sređuje knjige i zapisuje reči koje joj padaju na pamet. Potpuno nepovezano sledeći inspiraciju. Cveće. Grad. Strast. Zvono na vratima. Podiže pogled. Pušta da zvoni. Jedanput. Dvaput. Triput dugo. Ustaje. Zna da je on. Šta da mu kaže? I on je nju gledao dok piše. Satima je sedeo na terasi i pio svoje vino. Trudila se da ga ne primećuje. Sve na njemu je bilo uznemirujuće. Način na koji drži cigaretu. Pogled. Ispijanje vina. Ponekad nije mogla da mu vidi oči jer je nosio tamne naočare. Gledao je i decu kako se jure po ulicama. Ostale prolaznike. Tada je slušala flamenko i Konča Buiku. Učini joj se da i sada čuje „No habra nadie en el mundo“. Oseća knedlu u grlu. Želi da krene i otvori vrata ali stoji ukopana. Zvono još jednom, pa tišina. Prilazi vratima i osluškuje. Zna da i on osluškuje. Da li da otvori? Šta ona zna o njemu? On je samo stranac. Stranac u kojeg je zaljubljena. Koraci u hodniku se udaljavaju. Izgubila je bitku, misli. Odlazi na terasu. On, sigurnim korakom prelazi dvorište. Zaustavi se i pogleda je. Čini joj se da će se ugušiti. Od čega? Od bola? Od ljubavi? Seda za sto. Ali ne može da ne gleda. Vreme staje. Jasno uspeva da vidi njegov širok osmeh. Maše. Pokazuje nešto. Okreće se iza sebe. Pogleda ga. Tek sad primećuje njegovu divnu plavu košušlju. Ustaje. Odlazi do ulaznih vrata. Otključava. Otvara. Gerberi. Gerberi na njenom pragu. Srećna je. Negde u hodniku- vrata se otvaraju. Potom slede užurbani koraci. Njegovi koraci. Oseća se prevarenom. Pre nego što uspeju bilo šta da prozbore, prilazi joj i strastveno je ljubi. Ona ga već voli. Svetlost rasipa svoje senke po stanu. Neke stvari ne može da vidi od svih tih gerbera koji su joj se zalepili za srce. Mirisi strasti pomešani sa iluzijama. Izgužvana posteljina. Dan se približava kraju. Mrak je i vreme je da zatvori prozor. Toliko želi da izađe na terasu. Poslednji put. Čega se plaši? Naslonjena na ragasto gleda u tog muškarca. I on gleda u nju. Zar je toliko teško podneti njegove poglede? Zar je teško prepustiti se? Nasmeši se. Uspela je. Ma šta sutra bilo, nije je briga. Pali kompjuter i počinje da piše. Ne osvrće se. Prati nadolazeće reči. Jake. Bolne. Divne. Oslobođena. Prepoređena. Čeka sledeće jutro.

Polarni medved

Budim se u 8 ujutru. Nedelja je. Pogledam kroz prozor.  Sneg. Vraćam se u krevet, ali ne mogu da zaspim. Čujem škripu vrata i stepeništa, toplotnu pumpu za grejanje, lavež pasa, lopatu koja udara o beton. Neko čisti sneg. Imam plan. Doručkovaću; poješću jednu pomorandžu i bananu, popiću crni čaj sa mlekom. Neću odmah sve to strpati u svoj organizam. Polako ću ga štelovati. Treba napisati 750 reči pre ručka. Posle podne ću ići u šetnju. Ali ne previše kasno. Kažu da ne valja. Uveče ću čitati Knut Hamsunov roman „Žene na studencu“, u izdanju „Progresa“ 1964. godine. Prevod: gospodin Milan A. Tabaković. Žute stranice, pomalo umrljane, ustajalog mirisa.  Žvrljotine na prvoj strani. Dok pišem, razmišljaću o Fransoaz Sagan. Trudiću se da brišem priloge i umesto zareza stavljam tačku. Pokušaću da se skoncentrišem na pisanje iako sve vreme razmišljam o biografiji Aleksandre Lemason „Virdžinija Vulf“. O filmu „Sati“. O Nikol Kidman. O Kaningenu. Ne mogu da radim pod takvim pritiskom. Moram da pokušam da shvatim sve te priče pre nego što napišem svoju. Gospođa Lemason piše: „Svaka individua je sastavljena od hiljadu lica“. Nije nimalo lako napisati biografiju o nekome. Pogotovo o Virdžiniji Vulf. Ova biografija nije kao ostale biografije. Kritičari sigurno smatraju da je previše lirski napisana. Setna je. Ali lepa. Dosta o tome. Imam plan, ali ga ne ispunjavam. Umesto toga gledam dokumentarac o malom, odbačenom polarnom medvedu Knutu i njegovom staratelju Tomasu. Pitam se šta znam o polarnim medvedima? Knut je mali, bespomoćan. Organizacija za zaštitu životinja smatra da je životinjama mesto u Prirodi, a ne pored čoveka. Ne znam da li je organizacija u pravu. Možda. A šta ako te Prirode više nema? Šta onda? Naučnici smatraju da će do 2100. godine beli medvedi potpuno nestati. Ukoliko se nastavi narušavanje ekosistema. Ukoliko se nastavi topljenje leda u polarnim predelima. Selim se na Hadsonov zaliv. Živim u provincijskom gradu u Kanadi, ponekad mi uspe da pogledam belog predatora u oči. A mogu da gledam i raspored migracija na CNN-u ili na sajtu explore-a uz pomoć 24-časovne kamere. Ne znam zašto ali na pamet mi padaju filmovi „Fargo“ braće Koen i „Mystery Alaska“ Džej Rouča. S jedne strane policajka Mardž u svojim sorel čizmama pored prevrnutog automobila marke Sierra, a s druge gos’n policajac i hokej igrač Džon Rasel Krou. Ima puno snega. Svuda. Spomenuti filmovi nemaju mnogo toga zajedničkog. Potpuna je glupost porediti ih. Neshvatljivo je zašto i pišem sada o njima. Ali, valjda je to tako u životu. Postajemo neko i nešto istražujući i nadajući se. Ko zna kuda te može odvesti dan? Pretpostavljam da mi sećanja na „Fargo“ i „Mystery Alaska“ naviru zbog onoga što vidim kroz svoj prozor. Sneg. Sneg. Sneg. I ne znam da li je slučajnost što sinoć započinjem da čitam roman „Žene na studencu“ a ujutru gledam dokumentarac o polarnom medvediću. Ne znam šta sve treba to da znači i šta ovaj dan želi od mene. Pisac i medved. Obojica su KNUT. Knut Hamsun me prati već nekoliko meseci. Kao što Džordža papir vodi do Meg u animiranom 2D kratkom filmu „Paperman“ tako i mene Hamsunov „Krug se zatvara“ vodi do „Pana“. Dobro je kad te uhvate knjige i filmovi. U redu je čak i kada poželiš da radiš  u nekom kampu, da snimaš tigrove, lavove, medvede. U redu je i kad za njima čistiš i kad o njima pišeš. Tomas je umro nekoliko dana nakon smrti četvorogodišnjeg medveda Knuta. Knut je bio prava senzacja. Bio je čak i na naslovnici Vanity Fair-a. Moj retriver je beo i kao mali je ličio na belog lava. Došao je u moj dom sa nepunih mesec dana. Piškio je po tepihu, dva puta je pao sa terase, a noću je sanjao strašne snove. Jaukao je kao beba. Ponašao se kao beba. Išao je svuda za mnom. Voleo je da se spušta niz stepenište. Svako jutro zahteva da ga pomazim. Kad planiram da ga ostavim, počne da povraća. Inače, moram da spomenem Hans Cimera. Uvodna scena sa špicom i sountrack „Fargo, North Dacota“. Ni to nema mnogo veze sa polarnim medvedima ali šta me briga. Prvi film braće Koen koji sam odgledala bio je „The man who wasn’t there“ iz 2001. Glumi Bili Bob Tornton, onaj bivši muž Anđeline Džoli koji pored glume i peva. Jednom sam slušala njegovu pesmu „Angelina“. Taj čovek je lud. Međutim, najmešniji film braće Koen je definitvno „Raising Arizona“. Nikolas Kejdž. Može li biti smešnije? Sve ovo treba začiniti osvrtom na jednu inspirativnu scenu iz „Mystery Alaska“ i voditeljku koja pokušava da kaže nešto pametno o hokeju, ali joj je mnogo hladno da ne može ni usta da otvori. A tu je i neki lokalni igrač od koga dobija nepristojne ponude. Lenard Vulf, muž Virdžinije Vulf, zbog ženine bolesti pravi spisak obaveza kojih se mora pridržavati. Virdžinija zadaje sebi zadatak: 750 reči dnevno. Minimum. Hm. Osam stotina i šesnaest reči. Moj dan je gotov.

Život u filmu i oko njega

Kad jedan čovek pomisli da je kraj, drugi u tome vidi početak. Ljudske sudbine, daleke, lepe, tužne. Svuda.

Biti neko, misli Sofija, to je ozbiljno opredeljenje.

Sofija sedi u svojoj sofi sa šoljicom kafe u rukama. Sluša tišinu dok gleda kroz prozor sve te usamljene zgrade. Krovovi ravni, nebo maglovito i ptice zaustavljene u neodređenom letu. Ništavnost, to je ono što oseća.

Sofiju prijatelji zovu Sofi. Kad je na ulici zaustavi neki kolega sa fakulteta i oslovi je punim imenom i prezimenom, Sofija gleda nemo… kao da će da zaplače. Jedino što čuje jeste prelepa Betovenova „Za Eliza“, zagonetna, setna. Muzika se gubi u žamoru drugih nepoznatih glasova i Sofija nastavlja svoj put do kuće. Čeka je mačka na otiraču. Volela bi kad bi mogla da da ime toj mački. Jednom je majka pitala preko telefona da li je neko posećuje. Sofija se odmah setila crne mačke. Odgovorila je jednim kratkim „da“. Crna mačka, mislila je. Služila je mnogim piscima. Plašila je mnoge čitaoce. A nju? Nije osećala ništa prema toj mački.

Apsurdno je što se zove Mudrost. Sofija se nada da će jednog dana biti mudra. Ali sada? U ovome opasnom vremenu, opasno usamljena, ona jedino želi da spozna sebe i svet oko nje. Čitala je mnogo. Gledala je komedije Žak Tatija. Njen predivan usamljenički smeh širio se uglovima jednosobnog stana u kome su jedino zavese sa ogromnim žutim cvetovima bile istinski predmet moguće sreće. Sve ostalo je bilo jednolično.  Nekad bi zalutala neka šolja sa čajem među dvadeset rasutih knjiga po stolu. Sofija je tražila sebe okolo… po celom svetu i onda jednog dana završila u ovome malenom stanu sa pogledom na Savski kej. Nije se žalila. Nikada.

Plašila se godina koje dolaze. Nisu joj smetale dve bore na čelu. Volela je svoje ruke, mekane, bez pega, bez staračkog crvenila, bez svih tragova Vremena. Sofija je mlada devojka, obrazovana. Ima dugu farbanu plavu kosu i tamne oči. Može da zavede Sunce, samo ako bi htela. Ali, ne.

Zar je potrebno da postane neko da bi bila nešto? To je društvena uslovnost, misli. Svi očekuju da postaneš nešto. Treba da završiš fakultet i objaviš da imaš diplomu- svima! Drveću, oblacima, cverglanima, vrapcima… ljudima. Treba da kažeš- ja sam taj i taj, znam to i to. Ljutila se Sofija. Mnogo se ljutila. Ona nije želela da maše svetu svojom diplomom, nije želela sve te znatiželjne poglede… želela je da bude nešto, da postane nešto… Ona, Sofija, pa ona nije diploma. Ona je žena, mlada, neistražena. Toliko voli što je ona. Toliko je svesna svoje lepote i svog znanja, ali joj se uvek čini da to može nekako bolje, bolje… najbolje. Znala je da ustvari ništa ne zna. I dok gleda zalazak Sunca nad Beogradom, dok gleda kako svetolost uranja u Savu( da, njen brat od ujke se zove Sava, kako je to lepo ime!), ona zamišlja neke druge obale, okean, možda. Zamišlja sve, samo ne ovo ovde. Ne razume samu sebe. Možda preteruje, misli. Još onda dok je gledala po nekoliko sati iranske filmove, u zamračenoj sobi, shvatila je da mora da bude srećna. Ima svoj dom, svoju porodicu, svoje- ja. Ima sebe, ima sebe, naravno. Upijala je drugačiju kulturu, slušala persijki, trudila se da nauči toliko mnogo o ženama i njihovim snovima. Žena je žena, pomislila je. Žena je žena svuda na planeti i ne može nikada biti drugačija. Te predivne žene i njihova prelepa lica, te muslimanke iz filmova, naučile su je mnogo, mnogo su joj pružile. Plakala je ponekad dok je gledala kako prerušene pokušavaju da se uguraju na stadion da gledaju futbalsku utakmicu. Zaista je bila tužna. Ohrabrili su je filmovi, uvek bi je ohrabrili. Kad god joj je teško ona gleda filmove. Kad god joj treba neki odgovor, ona gleda filmove. Kad god želi da postane neko i nešto, ona gleda filmove. Ne zna mnogo o magiji. Njen profesor će joj objašnjavati na koji način funkcioniše filmska kamera, trudiće se da nauči sve o sočivima, o kadriranju, o snimanju filmova. Ali, uprkos svemu tome, magija koja je oduševljava- nije samo igra svetlosti- magija o kojoj ona stalno misli, koju oseća- jeste onda kad odgleda film i poželi da je u njemu, onda kad joj slika da odgovor na sva životna pitanja. Može li to tako? Može li to tako da bude? Sofija je bila nesigurna. Može li da veruje sebi i svome subjektivnom doživljaju? Pobogu, ona je scenaristinja.

Sofija je znala samo jednu stvar. I čvrsto je rešila da nikada to ne zaboravi. Ona, Sofi, koja toliko izgleda kao neka francuska glumica- možda čak i Ana Karina, samo da nije plava- tvrdi da jedan umetnik mora da neguje taj osećaj koji ima prema umetnosti, prema tuđim delima, a ponajviše prema svojim. U redu, mislila je, sutra ću da napišem nešto a onda ću to da bacim u đubre. Mnogo priloga, mnogo gluposti, nedovršenih rečenica, bez ikakvog značenja. Njen neuspeh je što još uvek ne može da prevaziđe ono lokalno u sebi i stvori nešto univerzalno, nešto kao što je „Pijani brod“. Koliko još mora da uči? Koliko još mora da stvara? Koliko rečenica mora da ispiše da bi bila sigurna da je „to- to!“

Sofija oblači svoj ljubičasti kaput na cvetove i izlazi na ulicu. Njen grad, njena duša, njen univerzum. Jedan reditelj je rekao- treba početi od sebe. Treba videti sebe. A onda videti i druge. To će stvoriti okruženje, stvarno okruženje u kojem će likovi, poput likova u grčkim tragedijama, početi da delaju- i to ne da bi podražavali karaktere. Sofi će ponovo uskočiti u ulogu ali ne da bi prikazala sebe drugima. Sofi će raditi, stvaraće i baš zvog tog njenog „ličnog“ delanja Sofi će iskoristiti svoj karakter. Sofi će sazreti, naučiće još mnogo toga. Ali, u osnovi, neće moći da se oslobodi usamljenosti.

To je verovatno samo početak, misli, nikako ne može da bude kraj.

Sentimentalna priča

Čekaju me. Deca. Sneg napolju pada. Pet je sati uveče. Skidaju kape, rukavice, jakne. Stavljaju igračke, mobilne telefone, šnale, torbice na moj sto. Ima i drugih stolova, ali ih drugi stolovi ne zanimaju. Pitam ih kako su. Smeše se. Svako želi da me zagrli, da mi sedne u krilo, da mi ispriča važne stvari iz svog života. Slušam. Svi imaju svoje uloge, one prave, novogodišnje. Scena je mala, osvetljena. Sedišta su prazna. Glasovi odjekuju salom. Jezičke vežbe, scenska igra, improvizacije. Bajka o tri sestre i Sneško Beliću. Ana me pita da joj brojim sklekove. Brojim. Deset. Dečiji hor “Čarolija” i igra uz “Zvončiće”. Kažem Anđeli: “Zarotiraj se i pogledaj svoje drugare.” Ona pita: “Šta znači zarotiraj se?”. Počinjemo, konačno. Prva scena. “Znate li vi šta je je to scena?” Kažu: “Naravno.” Ide glatko, bez problema. To su pametna deca. Saška bi da piški. Upozoravam ih da paze na svoje ponašanje dok me nema. Lažu me da se neće juriti po sali. Saška me pita kako se zove ova škola. Objašnjavam joj ko je Dositej Obradović. Sledi ispitivanje. Zašto je škola žuta? Ko je onaj čika što otvara vrata? Gde ja živim? Kako ćemo da učinimo da se Sneško Belić otopi? Kako će Deda Mraz da prođe kroz dimnjak? Hoćemo li imati jelku? Pokušavam da im objasnim. Ana, naravno, razume.  Ubrzo smišlja kako može da izvede da Sneško izgleda kao da se topi. Spušta se polako, mrda rukama levo- desno. Topi se. Mole me da produžim čas iako ih ispred čekaju mame. Ponekad mi poklone cveće. Na rastanku mi kažu: “Ćao Kaća”.

Senke naših predaka

U pokušaju da razumem sebe i svoju sadašnjost, vratila sam se u prošlost.  Čitala sam o srpskim srednjovekovnim ali i novovekovnim dinastijama. Pokušala sam da zapamtim važne spomenike srpske istorije, trudila sam se da shvatim razliku između Obrenovića i Karađorđevića, i sa žalom sam gledala fotografije srpskih manastira koje su gradili vladari iz dinastije Nemanjić. Dugo sam posmatrala  fotografiju portreta sv. Save i Stefana Nemanje kao monaha Simeona u manastiru Mileševi iz 1225. godine.  Stefan Nemanja ima dugu sedu bradu i krupne, pomalo tužne oči. Pitam se da li će one sile koje su stvorile red i civilizaciju uspeti da ih sačuvaju? Čovek više nema strpljenja. Njegova porodica se raspada i pre nego što je oformljena, njegova država odavno ne postoji, nestali su vladari, a nestao je i narod. Kuda? Kako? Nekada su ljudi radili u poljima, a danas u fabrikama. Reditelj nemačkog espresionizma Fric Lang snimio je film „Metropolis“ 1926. godine. Hitler je obožavao ovaj film, ali iz pogrešnih razloga.  U ovom filmu ne raste cveće, ništa ne raste u gradu Metropolisu osim zlobe. Radnička klasa predstavlja robove, a jedan maleni čovek- pobunjenik- želi da zaustavi vreme- vreme koje teče- ali ne ono naše univerzalno vreme, ne, već ono drugo- nametnuto.  Taj Lang, taj genije, snimio je još jedan film o nemoći čoveka da se odupre samom sebi  film „M“ iz 1931. godine.  I ta žena robot, Hel iz „Metropolisa“, šta je ona?  Smešno je to što čovek kada uništi mašine, izgleda kao da je uništio samog sebe.  Pitam se gde je ta civilizacija? Pitam se šta je ona? Ta reč, u poslednje vreme mi zvuči kao marketing, neopipljiv i slojevit. Treba da kopaš i kopaš, treba da učiš i učiš da bi shvatio šta se nalazi ispod površine. Zar je to teško?  U svakom slučaju „Leksikon sranih reči i izraza“ Milana Vujaklije nudi vrlo precizan odgovor na moje tako direktno pitanje. Civilizacija jednako prosvećenost.

Stefan Uroš IV Dušan odnosno car Dušan „Silni“ je nasilničkim putem došao na vlast svrgnuvši svog oca Stefana Uroša III Dečanskog. I Stefan Dečanski nije imao baš čistu prošlost. Uvek je bilo sukoba među braćom, među očevima.  Nagoni koje smo obuzdavali i koji nam se sada vraćaju kao bumerang, šta se dešava sa njima? Oni nam ruše domovinu,  oni veličaju kriminal i bezobzirno bogaćenje i stvaraju seksualni haos.  Lazarevići su ponosno veličali svoje krvno srodstvo sa Nemanjićima i kult dinastije(čitaj porodice, u ovom slučaju), a danas, šta je danas? Test očinstva, pretpostavljam.  Ne zatvaram oči, držim ih širom otvorene. Pitam se koja je svrha Čoveka?  Ostala bića imaju svoj „circle of life“ kako je to lepo otpevao Elton Džon,  čuveni soundtrack za Diznijev film „Kralj lavova“.  Kažu da bi se naša planeta oporavila nakon samo šest meseci od potpunog nestanka Čoveka. Lako je poverovati. A Čovek? Šta on misli? On zna da će biti veliki prasak, zna da će jednog dana erupcije na Suncu biti prevelike i da će ga koštati svega.  Svega onoga što i onako nema.

Ipak, ne mogu zaboravim ljude koji su stvorili nešto, učinili nešto. Oni koji su zabeležili prolaznu lepotu i učinili je trajnom. Oni koji su ostavili svoj otisak, oni čije senke stoje iznad nas. Senke naših predaka.

Zovem se 1967-a i pravim talase!

Ovaj esej bi mogao da bude bajka. Što da ne?, mislim. Moderna bajka.

Bilo je to davne hiljadu devetsto šezdeset i sedme.

Svašta se dešavalo u svetu. Pozornice su se menjale, brzo. Sećam se, bilo je leto. Čitala sam o filmadžijama koji su menjali tokove srpske kinematografije. Bilo je svačega te godine, kažem. I „Buđenje pacova“ i „Kad sam mrtav i beo“ Živojina Pavlovića i „Jutro“ Puriše Đorđevića i „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, ali i „Ljubavni slučaj ili Tragedija službenice PTT-a“ Dušana Makavejeva.  Različiti filmovi, zaista. Buntovni, erotični, drugačiji.

Sećanja mi naviru: „Bal vampira“ Romana Polanskog npr.

Potvrđujem 1967.

„Bal vampira“ je bio prvi film Romana Polanskog koji sam odgledala. Došao je u moje ruke i zavrteo se u mom dvd player-u sasvim slučajno. Nikada neću zaboraviti glas sa početka filma, zanimljive kostime,  predivnu Šeron Tejt, ludog profesora, vampire i muziku Krištofa Komede koji je poznat po saradnji sa Polanskim. Radio je muziku i za „Rozmarinu bebu“, „Nož u vodi“. Kasnije, nekako je bilo logično da odgledam skoro sve njegove filmove.  Roman Polanski, zagonetan i setan…

Bilo je neizbežno. Dogodilo se na fakultetu. „Boni i Klajd“ Artura Pena i „Samuraj“  Žan Pjer Melvila. Artur Pen, preteča „novog Holivuda“, plemeniti buntovnik i Žan Pjer Melvil poznat po svojim film noir kriminalističkim dramama, ali i sporednoj ulozi u filmu „Do poslednjeg daha“. Voleli su ga predstavnici francuskog novog talasa. Tako se priča.

Ketrin Denev svi obožavaju. Od Rožera Vadima, Žak Demija, Romana Polanskog, Fransoa Trifoa, Marčelo Matrojanija, Toni Skota, Lars Von Trira i mnogih drugih.

Naravno, ovde se radi o „Lepotici dana“.

Potvrđujem 1967.

„Lepotica dana“, nagrađen „Zlatnim lavom“,  film Luisa Bunjela,  reditelja koji je izjavio:

„Nothing would disgust me more morally than winning an Oscar.“

Pa, i šta će mu „Oskar“ kad ima „Zlatne palme“, zar ne?  Ipak, „Oskar“ se desio 1973. u kategoriji za najbolji strani film- „Diskretni šarm buržoazije“.

Moja bajka ne može da se završi. Ima još mnogo toga da se kaže.

Trebalo bih da pomenem i komičara Žak Tatija i majstora samurajskih filmova Masaki Kobajašija i njihove filmove „Vreme za igru“ i „Pobuna samuraja“ iz 1967. Ali, o tome neki drugi put.

Čini mi se da su šezdesete kao lik Džejn iz „Samuraja“. Da mogu da govore, rekle bi isto što i ona:

„I like it when you come round, because you need me.“

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.