Ponekad ljude doživljavam kao Vanzemaljce, iako ne znam kako oni stvarno izgledaju. Naravno, vidim koliko je moja ideja luckasta, ali šta drugo mogu da kažem o NLO objektu osim onogo što mi je Foks Molder obezbedio…Irina će me ispraviti i reći će da se tu ustvari radi o Kris Karteru i nekom producentu. Ko da me je i briga. To je isto kao i vizija o Frankenštajnu. Samo, ovoga puta, nisam se uverila preko ekrana, već sam ga zamislila čitajući Šelijevu originalnu verziju. U mojoj porodici, svi su mnogo čitali. Trudili su se da mi nametnu svoje izbore, ali sam ja kontrirala, iako bih se mnogo godina kasnije vratila tom istom izboru koji sam prezirala. Bar u to vreme. Iskreno, najviše me je zanimala naučna –fantastika. Često, dok sam vozila kroz vojvođansku ravnicu, prolazila pored kukuruza i ogromnih njiva, razmišljala sam kako je ova zemlja po kojoj kročim odličan studio za holivudski film. Sve je tu. Očigledno. Istinito. A ne iziskuje ni velike budžete. Od romantičnih komedija do ratnih blokbastera. Svi žanrovi na jednom mestu. I to kakvom mestu? Ali, bila sam gotovo sto posto sigurna da Balkan nije dobro tlo za superheroje. Postojali su neki superheroji i njihove moći su bile mnogo realne. Zato, niko ne luduje za nekim kraljevima ili plemićima oko okruglog ili bilo kakvog drugog stola. Svaki podvig je herojski, ali nije super. Nije moćan toliko da se od njega napravi čarobna priča o pokušaju pojedinca, od krvi i mesa, da svojom moći spase naš jadni narod. Mislila sam da sam u pravu. Ipak sam pogrešila. Izgleda da sam, u pokušaju da nađem iluziju i sama postala iluzorna. Ili previše realna. A ponekad mi je zaista bilo teško da odredim granicu.
o kinematografiji i Vanzemaljcima
30 nedelja okt 2011
Posted in Priče
kvakabezvrata 