Zvezdana staza tj. filmski poljubac

Sedela je skrštenih ruku u sobi za prijem jedne producentske kuće. Šta može drugo da poželi u tom trenutku? Evo je, na pragu svoga sna. Ništa još nije konačno, ali ona već zamišlja sebe na velikom platnu, u najboljoj ulozi ikada, u punom sjaju, sa crvenim karminom koji poziva na seks.  Mora da bude lepa i privlačna. A osim toga, mnogo voli da flertuje sa kamerom. Ili se to ustvari zove objektiv. Ili je to, kad bolje razmisli, osoba koja drži kameru. Ili su to  svi drugi. Nije bitno. Ništa sada nije bitno jer ona sedi u toj pomalo otrcanoj sobi jedne producentske kuće i  zamišlja sebe u imaginarnom prostoru u kojem pokušava da svoj isto tako imaginarni lik pretvori u prividan oblik stvarnosti. Bilo bi joj lakše kad bi uspela sad kad je mlada i kad ima toliko ideja i toliko volje. Zamislila je sebe kao staricu i rukom je trljala oči kako bi ta loše izazvana šala nestala pred njenim očima, ali i duboko iz svesti. Toliko je trljala oči da joj se maskara razmazala. Sledeći put će staviti onu drugu. A možda će kupiti i veštačke trepavice. Njene drugarice misle da je to grozno. Tvrde da postoje maskare sa boljim efektom od veštačkih trepavica. Verovala im je. Ali sada je bilo kasno jer je sedela u sobi za prijem jedne producentske kuće i sve više je razmišljala o glupostima, trivijama i gubila je koncentraciju. Usredsredila se na vazu sa veštačkim cvećem na  stočiću pored fotelje u kojoj je sedela. Obuzimala je tuga.

Koliko je samo puta zamišljala kako stoji u kadru sa Hemfri Bogartom. On bi polako prislonio svoje usne na njene i zadržao se nekoliko sekundi. Reditelj bi tačno znao koliko poljubac treba da traje. Naravno, postojalo je mnogo verzija poljubaca na filmu. Neke ljubavne scene su bile izuzetno smešne i izgledale su glupave. Glumci bi prislanjali svoje usne, a kad bi im se usne dotakle, vrteli bi glavom levo-desno. Takva je bila politika. Takvi su bili poljupci. Međutim, njoj se nije dopala ta izveštačenost ma kakvim zakonom bila određena. Zar iskrenost nije najbitnija?  U glavi su joj se mešale slike iz raznih filmova, iz onih francuskih koje je obožavala i koji su joj uvek, ali uvek izgledali romantični, ali i filmovi njenog detinjstva.  Nasmešila se setivši se da je nekada poželela da bude Vejder, pa princeza Leya, a onda je, na kraju ipak odlučila da bude R2-D2. Kako je to smešno? Veoma je smešno.

Šta sad misli da uradi sa svim tim likovima koji je pritiskaju i traže da se odluči za jednog? Mora jedan. Jednostavno mora. Ah ta raznovrsnost ju je gušila. Koga? Koga? Svako jutro bi ustala iz kreveta, popila čaj i pojela pecivo. Ali još pre nego što je svoje bose i hladne noge stavila u svoje tople patofne znala je kakva je njena uloga.  Svakog jutra je to bio drugačiji lik. Naravno da nije bila šizofreničar. Njena mašta je, priznaće to i sama sebi jednog dana, bila velika. Ali, ona se pored svega toga užasno plašila da nekog ne uvredi svojom prinudnom krađom tuđih karaktera i tuđih reči. Bila je izuzetna i divna. Šta hoće više od toga? Mada, dok je gledala tu odvratnu vazu sa cvećem  i razmišljala o svemu ali i ni o čemu, tuga koja  joj je pre samo nekoliko minuta obuzela celo telo polako je poprimavala oblike besa. Setila se da joj je nastavnik glume često objašnjavao kako treba da izgleda reakcija čoveka koji je ljut i koji je besan. Pa da, izgleda da je nekako i taj nastavnik glume omanuo. Njeno ćutanje je toliko bilo puno besa. Nerazumavanje je toliko bilo puno besa.

Govorila je sebi da mora da se smiri. Nije poznavala ovakvu sebe i nije joj bilo jasno zašto, zašto se pobogu, toliko uznemirila. Trema će je dokusuriti jednog dana. Ako je ovo osećanje zaista trema.

Napokon je jedan nizak čovek oslovio po imenu i pružio svoju malenu, ali debelu šaku. Samo se nasmešila. A onda se, i pre nego što je zaista počelo, završilo:

–          Jeste li nekad igrali u pozorištu?

Pozorištu? Ali poljubac u pozorištu joj je uvek bio neprijatan. Dobro je pozorište, zašto ne? Ali, da li će moći u pozorištu neko da zabeleži njen zavodnički pokret i senzualne usne? A pogled kojim će pogledati ljubav svoga života? Pozorište joj je mnogo smetalo jer ga nije razlikovala od stvarnosti. Ali, film. Film je magija.  A njoj je ta magija potrebna kao što je Sunce potrebno Zemlji. Ona ne može da bude samo plava planeta prepuna neostvarenih želja. Ona mora da se ljubi. Na filmu.

Muhamed Ali mi se smeje bre!

Ona je bre bila debelokožac. Nekada se borila u ringu. Mogla je bez muke da prebije svakog ko joj se obratio sa „bre“. Jednom prilikom je razmislila o svome ponašanju. Nije bilo u redu da lomi vilice samo nekulturnima. Želi da vidi kako krvare i oni koji joj obećavaju kule i gradove. A ja svako veče pijem toplo mleko da bih imao kožu kao ona. Hoću da postanem imun bre na sve te gadosti koje vidim. Udarajte, vikaću, udarajte. Verovatno će me neko i udariti. Ali nije važno. Nisam lajao da bi me poštedeli. Legnem uveče u krevet i ne mogu da zaspim bre. Osećam da me nešto pritiska, tu u grlu. Sutra sam u istom krevetu, u istom bolu. Kad ću bre da se probodim i da se smejem? I šta ima bre više da molim da mi pruže prilike bre. Mogu ja sam da budem sebi prilika. Ma dobro, mislim se, daj da uvedem umesto jutarnje kafe jutarnje mleko. Pijem nekoliko dana i posmatram svoju belu kožu kao Mesec. Gledam je, uštinem se. Uh, još uvek boli na dodir. Ona mi kaže da moram da se usredsredim na agresiju. Ja se čudim.  Agresija u kontrasmeru i ja sam opet samo kožac. Rebra mi se provide. Odlučim da uđem u ring i borim se. Dok stavljam bokserske rukavice, osvrnem se da vidim da li će neko da navija. Nema bre nikakvih navijača. Ovo nije fudbal. Kroz glavu mi prođe baraž za Evropsko prvenstvo 2012. i utakmica Portugal:Bosna i Hercegovina. Stresem se.  Aj bre zvekni me, mislim se, pa da saberem sve što sam do sada shvatio o debelokožcima. Sudije nema jer ovo nije nikakva igra bre. Ovo je život. Stvarnost koštunjavi čoveče. Krvav izlazim iz ringa bre i kažem joj „Neka je slava vama bokserima kad ovako udarate život“. Muhamed Ali mi se sigurno smeje. Jer, ako to nije njegov smeh, pa ja ne znam bre čiji je.

Horor bajka, zar ne?

Moja bajka bi izgledala ovako.

Jednom davno, ne toliko davno, ali ni daleko… nema nikakvih gora niti mora, a kamoli broja sedam – živela je jedna(ovde je šema moguća jer je istinita) devojka. Bilo je leto. Čudesno leto. Devojka, prelepe, duge, crne kose(zašto su sve princeze plave?) sedela je pored reke(a ocigledno je da sedi pored luksuznog bazena i pije koktel) i zamišljala svoga princa(ovde ćemo ostaviti prazno mesto). Dok je gledala sebe u toj prelepoj reci(ah, previše hlora) divila se svojim zavodničkim očima( ili biserima, zavisi koliko je bogata). Razmišljajući o nekom iza toliko i toliko mora(pa treba odrediti akcenat) shvatila je da je lik o kojem mašta u stvari njen sopstveni(nije glupa, ne bi trebalo). Uplašila se da je sebična. A setila se i priče o Narcisu(nije se setila poetne, već se uplašila smrti). Dobro, bio je red da ode kod mudraca. Ništa joj nije određeno rekao. Posavetovao je da se skloni od te kobne reke. A pošto je ta devojka zaista bila princeza(bogatašica) rešila je da naredi svojim podanicima da se odmah, ali odmah, reše te kobne reke( i tako su ispustili bazen baš u toku leta). Šta li će sada? Možda je bolje da se udavila sa svojom zlobom. Ali, to onda i nije bajka. Možda je trebalo da ubacim i neku vilu ili vešticu? Neku pretnju? Ali, gde ćeš strašniju pretnju od sebe samog?

Portret umetnika u starosti

Danas, umetnik živi u vili sa služavkama. Budi se u jedanaest, malo piše ili slika ili šta već radi… a onda pije kafu do četiri kad je vreme za čaj. Tada ćaska preko facebook-a ili skajpa sa ljudima koje nikada nije video i za koje postoji sumnja da ne izgledaju onako kako on zaista misli da izgledaju, sa sajber manijacima i dečurlijom, sa prevarantima ali i iskrenima u pokušaju. Uveče se najede prasetine ili jagnjetine, popije po pivo ili neko fensi aktuelno piće. Usput zapali po koju cigaretu na svojoj velelepnoj terasi sa orhidejama. Kad sakupi malo energije baca se na pravi posao. Na stvaranje komercijalnog đubreta koje mu obezbeđuje da na miru ispija svoje omiljeno piće u svom omiljenom mestu u gradu. I tako u krug. Neki se ožene, udaju, imaju decu. Neki ostanu sami i zauvek gledaju u nebo. Neki napišu nekoliko romana a onda mole nekog drugog, svog spasitelja, da iste te romane baci. Šta će mu? Sada ima dovoljno slave i para, može da pali papir… može da zapali i sebe ako hoće. Spremačica će ga naći kako leži onesvešćen u fotelji sa dopola izgorelom cigaretom i praznom čašom u ruci. Brzo će prebrojati koliko je uzeo antidepresiva i pozvati hitnu pomoć. Hitna pomoć će stići u roku od pet minuta. Spremačica će možda, ako umetnik živi sam, maznuti neki skupi predmet ili nešto novca sa pulta i staviti u brus. Priča se završava kao što je počela. Umetnik će se sutradan probuti sasvim zdrav, ali još uvek malo malaksao. Pogledaće na sat i videće da se ništa od juče nije promenilo. Izigravaće romatičara, napisaće neku pesmu o incidentu slaveći ga kao otkrovenje. Uveče će možda odlučiti da gostuje u nekoj emisiji na televiziji i kaže kako piše nov roman o spoznaju čoveka. Biće ekscentričan, pomalo grub i sarkastičan. S vremena na vreme, upotrebiće neku psovku. To je video od Bukovskog. Imitiraće sebe, ali nekog drugog sebe, neku predstavu, neku opsenu. Svaki drugi dan pozvaće banku da proveri stanje na svom računu. Biće srećan ali i nesrećan. Biće žalostan jer neće moći da odredi koliko će zaraditi.Niti koliko će izgubiti. Sešće za svoj neuredan sto(opet kliše) i uzeti papir. Napisaće nekoliko rečenica i sebe proglasiti za genija. Neće stajati kao Balzak. Neće postati svoj izdavač. Neće pisati sto knjiga. Samo će da se prepusti modernom mišljenju i vremenu koje će mu nesumnjivo doneti ogroman uspeh. A sve vreme, gledaće u prazan papir. Jer, danas, nije potrebno da pišeš. Danas nije potrebno ništa da napišeš da postaneš neko i nešto. Danas je dovoljno da se izjasniš. I to je to.

Ah, taj Godar…

Nisam imala nikakve snove te noći. Sećam se da sam zaspala i da sam se probudila. Nisam osetila Vreme. Ništa nisam osetila. Učinilo mi se da sam ipak ustala sa osmehom, što se retko kad dešavalo. Pogledala sam se u ogledalu i prstima opipkavala svoje sitne borice oko usana koje mi se uvek ocrtavaju kad se smejem. Mada, najviše su me zabrinule one na čelu koje su nastale usled mrštenja. Volela bih da mogu, kao oni super modeli iz časopisa da imam jednu istu bezizražajnu facu. Mogla  bih da se osećam kao lutka koja ništa ne radi u životu osim što  pazi svoje lice i telo, neguje ga svaki dan, kupa se sa pijavicama i koristi ptičji izmet kao piling. Lili se uvek smeje stidljivo kad pričam o tome. Ume ponekad da pogleda kao da ne razume o čemu pričam ili još gore – kao da ne razume zašto uopšte o tome razmišljam. Ne znam zašto o tome razmišljam. Ne znam zašto o bilo čemu razmišljam. Čak mi se čini izvrsna ideja da ne razmišljam, ali ne mogu, nešto me pritiska u grudima svaki put kad čujem neku informaciju. Želim da imam stav o njoj, moram da imam stav o njoj. Jer, inače, doći će neko drugi i nametnuće mi svoje ideje. Pomenula sam da ne volim tuđe ideje. Čak ni kad su dobre. Ako su loše, baš me briga, a ako su dobre – počnem da se nerviram zašto te tako dobre ideje nisam uspela sama da smislim. Osećam da komplikujem celu stvar. Ali, ja sam Tara, blebetalo, žena sa previše ajlajnera. Divim se tim lepim ženama iz šezdesetih godina dvadestog veka. Kad bolje razmislim, divim se svim ženama ranijih generacija. Divim se na neki način. Nije baš da ih veličam i uzdižem do nebesa, ali ih poštujem. Ne sve. To bi bilo glupo, valjda. Prvi put sam saznala šta mi se zaista dopada prošle godine. Bila je zima i slučajno sam skinula sa interneta još jedan film iz šezdesetih. Ta decenija je bila izuzetna. Bila je umetnički plodna. Bila je jedinstvena. Pratila sam filmove koji su se pojavili u bioskopima baš u to vreme i svi su mi se činili genijalni i nekako bliski. Gledala sam neke Godarove filmove, a onda sam jurila za filmovima Brižit Bardo. Pošto sam je pogledala u Le Mepris-u, shvatila sam šta znači biti lep ne samo spolja već i iznutra. Te žene, te filmske dive, živele su svoje uloge. Volele su, bile su voljene. Sve što su imale na sebi bilo je šik, uska suknja, dekoltirana pamučna majca i nezaobilazni sako. Naravno, neke su bile brinete, neke plavuše, i uvek sa mnogo šminke i trakom za kosu. Usne su im bile senzualne, oči zavodničke, a stav u harmoniji sa svom tom lepotom. I ne znam zašto sam se setila u ovom trenutku svega toga, što je ustvari lažno. Gledala sam svoju kožu. Nije bila savršena. Nekoliko dana pre menstruacije, pojavile bi mi se bubuljice na bradi. Nisam uvek imala senzualne usne, jer nisam uvek stavljala balzam. Nisam čak ni svako jutro češljala kosu. Mrzelo me je. Međutim, šta god ljudi govorili, ono što je lepo, treba gledati. Treba upijati svu tu lepotu, treba je pronalaziti.

Šezdesete su me jurile i upirale prstom u moje ništavno prisustvo.

„Hej mala, govorile su, mi smo najjače doba na svetu. A sad, prestigni nas ako možeš.“

Dete Prirode(odlomak)

Deni je slušao majčin glas.

Bio jednom jedan dečak. Strašno je voleo životinje. Voleo je slonove, sve vrste mačaka, ljute vukove i ratoborne šimpanze. Jednog divnog dana, rešio je da upozna svet životinja, da se oslobodi onoga što je čitao u knjigama i svojim sopstenim očima vidi istinu. Znao je da istina nije blizu, i da će morati da se potrudi. Dečak je bio spreman da uspe. Bila je jesen. Vazduh je bio topao, lišće žutilo. Da, otišao je u zoološki vrt. Njegova mama mu je objasnila da nije isto biti zatvoren u kavezu, i biti slobodan u prirodi. Dečak je razmišljao da li će ta okolnost uticati na razvoj životinja. Da li su bolesne? Da li si tužne? Sigurno je da je postojala izvesna razlika, ali… niko nije bio sasvim kriv.

Međutim, dečak nije skroz verovao svojoj majci. Mora da je neko bio kriv. Ne može da ne bude niko kriv. Dečak nije uspevao da razume sve što su roditelji pričali.

Denijevo sećanje zaustavila je misao o Anankama. Zar se ovo priča ne odnosi na njih. Naravno, sve se odnosi na sve. Nasmejao se, a onda je ponovo uživao u majčinom smirenom glasu.

Nepoverljivost je rasla. Životinje su bile ili umorne od dosade, ili poprilično razdražene. Urlikale su, kreštale… ispuštale raznorazne zvukove. Jedino su paunovi bili mirni, i šepureći se zaobilazili posetioce. Ah, ali, paunovi su bili pušteni iz svojih kaveza, oni su pre svega imali izvesnu slobodu, to je bila mala sloboda, ali ipak sloboda. Pogledaj oko sebe. Svako ima malu slobodu, ali kad otkrije granice te male slobode, shvati da postoji veća sloboda. I ti paunovi su kada su uspeli da vide ogradu koja se graničili sa afaltom grada, shvatili da postoji uvek nešto više od onoga što već imaju. U početku su  bili strašno uznemireni, čak su napali jednog dečaka koji ih je posmatrao iz prikrajka. Bili su besni od nemoći. Ali, bilo kako bilo, morali su da prihvate činjenice. Nije se moglo drugačije.

Ah, kakva grozna sudbina, mislio je Deni. Kakva užasna, nemilosrdna sudbina. Međutim, dok je Deni tugovao i saosećao se sa paunovima, odjednom mu se lice promenilo. Pa, zaboga, dok njegova majka priča o paunovima, i dečaku i zoološkom vrtu, ona u stvari, priča o njemu samom. Ovo otrkovenje ga je ponovo separatisalo od majčine priče. Ali, ne zadugo.

 

–      Nije to glavna priča, čak smo se, mili, poprilično udaljili od same srži priče, od glavnog zapleta- rekla mu je majka.

Srži? Hm…

Dečak je obilazio kaveze, razgledao, slušao… ponekad mu je smetao neprijatni miris izmeta i mokrog krzna. Pokušao je da zamisli kako mirišu životinje koje žive u prirodi. Pretpostavio je da mirišu lepše. Taj miris, to je bila otužna svest o zarobljeništvu. O sputanosti. O svemu teškom i bespotrebnom.

Dečak se odjednom uplašio. Bio je tužan i uplašen u isto vreme. Mačke su bile besne, vukovi su bili besni, ptice su bile besne, slonovi su skamenjeno stajali i gledali decu… šimpanze? Dečak ništa nije znao o šinpanzama.

Gledao ih je naslanjajući se na ogradu, visoku i strmu. Sedeli su u čoporu, ništa ne radeći. Njegova prevelika znatiželjnost prouzrokovala je pad; pošto se previše naginjao, skotrljao se dole, na betonski deo, lupivši glavom jako. Krv je bila svuda.

Čuvari i posetioci su se uplašili da se dečak povredio i da neće više nikada otvoriti svoje okice. Mnoštvo šimpanza je krenulo na dečaka ne bi li se igrali njime. Nisu hteli da ga pojedu. Ne. Hteli su da se loptaju njime, da ga dodiruju, da se igraju.

Ali, ženka šimpanza je dotrčala pre svih. Dok su ostale šimpanze ovaj upad nepoznatog shvatile kao napad na teritoriju, uskomešale su se i poprilično uzbudile. Ali, ali! Ženka je zagrlila dečaka kao svoju bebu, jako ga je stisnula i zaštitila od nasrtaja mlađih članova čopora. Dečak je bio u nesveti, disao je… Šimpanza… možemo da joj damo ime? Može da se zove Duna, kao Dunav?

Da, da! Radovao se Deni! Da!

Duna, ona je dečaka nosila do čuvarskog ulaza, blizu boksa. Ljudi su urlali, vikali. Mislili su da će Duna da povredi dečaka. Ali, Duna je kao svaka majka shvatala da je mladunče u opasnosti… i lagano ga je spustila na zemlju, tik pored vrata. Kao da je znala da čuvar neće otvoriti vrata dok ne bude na sigurnoj udaljenosti. Ipak, šimpanze važe za izuzetno opasne životinje. Udaljila se. Čuvar je ušao, uzeo dečaka i odveo ga lekarima koji su spremno čekali izvan kaveza. Duna se povukla u ćošak iz koga je mogla da osluškuje šta se dešava van granica njene doživotne kuće.

Kada je dečaku bilo bolje, posetio je šimpanze još jednom. Stajao je sa druge strane unutrašnjosti boksa, tamo gde zalaze samo čuvari i negovatelji životinja… gledali su se dugo, i dugo…

Razlike su nestale. Dečaku se činilo kao da gleda sebe u ogledalu, a moguće da je i šimpanza osećala isto.

Kako su se divno gledali! Kako su uživali u saznanju da su mogli da se slože! Kako su uživali u ljubavi! Kako su… jednostavno… bili tužni!