Nisam imala nikakve snove te noći. Sećam se da sam zaspala i da sam se probudila. Nisam osetila Vreme. Ništa nisam osetila. Učinilo mi se da sam ipak ustala sa osmehom, što se retko kad dešavalo. Pogledala sam se u ogledalu i prstima opipkavala svoje sitne borice oko usana koje mi se uvek ocrtavaju kad se smejem. Mada, najviše su me zabrinule one na čelu koje su nastale usled mrštenja. Volela bih da mogu, kao oni super modeli iz časopisa da imam jednu istu bezizražajnu facu. Mogla  bih da se osećam kao lutka koja ništa ne radi u životu osim što  pazi svoje lice i telo, neguje ga svaki dan, kupa se sa pijavicama i koristi ptičji izmet kao piling. Lili se uvek smeje stidljivo kad pričam o tome. Ume ponekad da pogleda kao da ne razume o čemu pričam ili još gore – kao da ne razume zašto uopšte o tome razmišljam. Ne znam zašto o tome razmišljam. Ne znam zašto o bilo čemu razmišljam. Čak mi se čini izvrsna ideja da ne razmišljam, ali ne mogu, nešto me pritiska u grudima svaki put kad čujem neku informaciju. Želim da imam stav o njoj, moram da imam stav o njoj. Jer, inače, doći će neko drugi i nametnuće mi svoje ideje. Pomenula sam da ne volim tuđe ideje. Čak ni kad su dobre. Ako su loše, baš me briga, a ako su dobre – počnem da se nerviram zašto te tako dobre ideje nisam uspela sama da smislim. Osećam da komplikujem celu stvar. Ali, ja sam Tara, blebetalo, žena sa previše ajlajnera. Divim se tim lepim ženama iz šezdesetih godina dvadestog veka. Kad bolje razmislim, divim se svim ženama ranijih generacija. Divim se na neki način. Nije baš da ih veličam i uzdižem do nebesa, ali ih poštujem. Ne sve. To bi bilo glupo, valjda. Prvi put sam saznala šta mi se zaista dopada prošle godine. Bila je zima i slučajno sam skinula sa interneta još jedan film iz šezdesetih. Ta decenija je bila izuzetna. Bila je umetnički plodna. Bila je jedinstvena. Pratila sam filmove koji su se pojavili u bioskopima baš u to vreme i svi su mi se činili genijalni i nekako bliski. Gledala sam neke Godarove filmove, a onda sam jurila za filmovima Brižit Bardo. Pošto sam je pogledala u Le Mepris-u, shvatila sam šta znači biti lep ne samo spolja već i iznutra. Te žene, te filmske dive, živele su svoje uloge. Volele su, bile su voljene. Sve što su imale na sebi bilo je šik, uska suknja, dekoltirana pamučna majca i nezaobilazni sako. Naravno, neke su bile brinete, neke plavuše, i uvek sa mnogo šminke i trakom za kosu. Usne su im bile senzualne, oči zavodničke, a stav u harmoniji sa svom tom lepotom. I ne znam zašto sam se setila u ovom trenutku svega toga, što je ustvari lažno. Gledala sam svoju kožu. Nije bila savršena. Nekoliko dana pre menstruacije, pojavile bi mi se bubuljice na bradi. Nisam uvek imala senzualne usne, jer nisam uvek stavljala balzam. Nisam čak ni svako jutro češljala kosu. Mrzelo me je. Međutim, šta god ljudi govorili, ono što je lepo, treba gledati. Treba upijati svu tu lepotu, treba je pronalaziti.

Šezdesete su me jurile i upirale prstom u moje ništavno prisustvo.

„Hej mala, govorile su, mi smo najjače doba na svetu. A sad, prestigni nas ako možeš.“

Advertisements