Deni je slušao majčin glas.

Bio jednom jedan dečak. Strašno je voleo životinje. Voleo je slonove, sve vrste mačaka, ljute vukove i ratoborne šimpanze. Jednog divnog dana, rešio je da upozna svet životinja, da se oslobodi onoga što je čitao u knjigama i svojim sopstenim očima vidi istinu. Znao je da istina nije blizu, i da će morati da se potrudi. Dečak je bio spreman da uspe. Bila je jesen. Vazduh je bio topao, lišće žutilo. Da, otišao je u zoološki vrt. Njegova mama mu je objasnila da nije isto biti zatvoren u kavezu, i biti slobodan u prirodi. Dečak je razmišljao da li će ta okolnost uticati na razvoj životinja. Da li su bolesne? Da li si tužne? Sigurno je da je postojala izvesna razlika, ali… niko nije bio sasvim kriv.

Međutim, dečak nije skroz verovao svojoj majci. Mora da je neko bio kriv. Ne može da ne bude niko kriv. Dečak nije uspevao da razume sve što su roditelji pričali.

Denijevo sećanje zaustavila je misao o Anankama. Zar se ovo priča ne odnosi na njih. Naravno, sve se odnosi na sve. Nasmejao se, a onda je ponovo uživao u majčinom smirenom glasu.

Nepoverljivost je rasla. Životinje su bile ili umorne od dosade, ili poprilično razdražene. Urlikale su, kreštale… ispuštale raznorazne zvukove. Jedino su paunovi bili mirni, i šepureći se zaobilazili posetioce. Ah, ali, paunovi su bili pušteni iz svojih kaveza, oni su pre svega imali izvesnu slobodu, to je bila mala sloboda, ali ipak sloboda. Pogledaj oko sebe. Svako ima malu slobodu, ali kad otkrije granice te male slobode, shvati da postoji veća sloboda. I ti paunovi su kada su uspeli da vide ogradu koja se graničili sa afaltom grada, shvatili da postoji uvek nešto više od onoga što već imaju. U početku su  bili strašno uznemireni, čak su napali jednog dečaka koji ih je posmatrao iz prikrajka. Bili su besni od nemoći. Ali, bilo kako bilo, morali su da prihvate činjenice. Nije se moglo drugačije.

Ah, kakva grozna sudbina, mislio je Deni. Kakva užasna, nemilosrdna sudbina. Međutim, dok je Deni tugovao i saosećao se sa paunovima, odjednom mu se lice promenilo. Pa, zaboga, dok njegova majka priča o paunovima, i dečaku i zoološkom vrtu, ona u stvari, priča o njemu samom. Ovo otrkovenje ga je ponovo separatisalo od majčine priče. Ali, ne zadugo.

 

–      Nije to glavna priča, čak smo se, mili, poprilično udaljili od same srži priče, od glavnog zapleta- rekla mu je majka.

Srži? Hm…

Dečak je obilazio kaveze, razgledao, slušao… ponekad mu je smetao neprijatni miris izmeta i mokrog krzna. Pokušao je da zamisli kako mirišu životinje koje žive u prirodi. Pretpostavio je da mirišu lepše. Taj miris, to je bila otužna svest o zarobljeništvu. O sputanosti. O svemu teškom i bespotrebnom.

Dečak se odjednom uplašio. Bio je tužan i uplašen u isto vreme. Mačke su bile besne, vukovi su bili besni, ptice su bile besne, slonovi su skamenjeno stajali i gledali decu… šimpanze? Dečak ništa nije znao o šinpanzama.

Gledao ih je naslanjajući se na ogradu, visoku i strmu. Sedeli su u čoporu, ništa ne radeći. Njegova prevelika znatiželjnost prouzrokovala je pad; pošto se previše naginjao, skotrljao se dole, na betonski deo, lupivši glavom jako. Krv je bila svuda.

Čuvari i posetioci su se uplašili da se dečak povredio i da neće više nikada otvoriti svoje okice. Mnoštvo šimpanza je krenulo na dečaka ne bi li se igrali njime. Nisu hteli da ga pojedu. Ne. Hteli su da se loptaju njime, da ga dodiruju, da se igraju.

Ali, ženka šimpanza je dotrčala pre svih. Dok su ostale šimpanze ovaj upad nepoznatog shvatile kao napad na teritoriju, uskomešale su se i poprilično uzbudile. Ali, ali! Ženka je zagrlila dečaka kao svoju bebu, jako ga je stisnula i zaštitila od nasrtaja mlađih članova čopora. Dečak je bio u nesveti, disao je… Šimpanza… možemo da joj damo ime? Može da se zove Duna, kao Dunav?

Da, da! Radovao se Deni! Da!

Duna, ona je dečaka nosila do čuvarskog ulaza, blizu boksa. Ljudi su urlali, vikali. Mislili su da će Duna da povredi dečaka. Ali, Duna je kao svaka majka shvatala da je mladunče u opasnosti… i lagano ga je spustila na zemlju, tik pored vrata. Kao da je znala da čuvar neće otvoriti vrata dok ne bude na sigurnoj udaljenosti. Ipak, šimpanze važe za izuzetno opasne životinje. Udaljila se. Čuvar je ušao, uzeo dečaka i odveo ga lekarima koji su spremno čekali izvan kaveza. Duna se povukla u ćošak iz koga je mogla da osluškuje šta se dešava van granica njene doživotne kuće.

Kada je dečaku bilo bolje, posetio je šimpanze još jednom. Stajao je sa druge strane unutrašnjosti boksa, tamo gde zalaze samo čuvari i negovatelji životinja… gledali su se dugo, i dugo…

Razlike su nestale. Dečaku se činilo kao da gleda sebe u ogledalu, a moguće da je i šimpanza osećala isto.

Kako su se divno gledali! Kako su uživali u saznanju da su mogli da se slože! Kako su uživali u ljubavi! Kako su… jednostavno… bili tužni!

 

Advertisements