Danas, umetnik živi u vili sa služavkama. Budi se u jedanaest, malo piše ili slika ili šta već radi… a onda pije kafu do četiri kad je vreme za čaj. Tada ćaska preko facebook-a ili skajpa sa ljudima koje nikada nije video i za koje postoji sumnja da ne izgledaju onako kako on zaista misli da izgledaju, sa sajber manijacima i dečurlijom, sa prevarantima ali i iskrenima u pokušaju. Uveče se najede prasetine ili jagnjetine, popije po pivo ili neko fensi aktuelno piće. Usput zapali po koju cigaretu na svojoj velelepnoj terasi sa orhidejama. Kad sakupi malo energije baca se na pravi posao. Na stvaranje komercijalnog đubreta koje mu obezbeđuje da na miru ispija svoje omiljeno piće u svom omiljenom mestu u gradu. I tako u krug. Neki se ožene, udaju, imaju decu. Neki ostanu sami i zauvek gledaju u nebo. Neki napišu nekoliko romana a onda mole nekog drugog, svog spasitelja, da iste te romane baci. Šta će mu? Sada ima dovoljno slave i para, može da pali papir… može da zapali i sebe ako hoće. Spremačica će ga naći kako leži onesvešćen u fotelji sa dopola izgorelom cigaretom i praznom čašom u ruci. Brzo će prebrojati koliko je uzeo antidepresiva i pozvati hitnu pomoć. Hitna pomoć će stići u roku od pet minuta. Spremačica će možda, ako umetnik živi sam, maznuti neki skupi predmet ili nešto novca sa pulta i staviti u brus. Priča se završava kao što je počela. Umetnik će se sutradan probuti sasvim zdrav, ali još uvek malo malaksao. Pogledaće na sat i videće da se ništa od juče nije promenilo. Izigravaće romatičara, napisaće neku pesmu o incidentu slaveći ga kao otkrovenje. Uveče će možda odlučiti da gostuje u nekoj emisiji na televiziji i kaže kako piše nov roman o spoznaju čoveka. Biće ekscentričan, pomalo grub i sarkastičan. S vremena na vreme, upotrebiće neku psovku. To je video od Bukovskog. Imitiraće sebe, ali nekog drugog sebe, neku predstavu, neku opsenu. Svaki drugi dan pozvaće banku da proveri stanje na svom računu. Biće srećan ali i nesrećan. Biće žalostan jer neće moći da odredi koliko će zaraditi.Niti koliko će izgubiti. Sešće za svoj neuredan sto(opet kliše) i uzeti papir. Napisaće nekoliko rečenica i sebe proglasiti za genija. Neće stajati kao Balzak. Neće postati svoj izdavač. Neće pisati sto knjiga. Samo će da se prepusti modernom mišljenju i vremenu koje će mu nesumnjivo doneti ogroman uspeh. A sve vreme, gledaće u prazan papir. Jer, danas, nije potrebno da pišeš. Danas nije potrebno ništa da napišeš da postaneš neko i nešto. Danas je dovoljno da se izjasniš. I to je to.

Advertisements