Moja bajka bi izgledala ovako.

Jednom davno, ne toliko davno, ali ni daleko… nema nikakvih gora niti mora, a kamoli broja sedam – živela je jedna(ovde je šema moguća jer je istinita) devojka. Bilo je leto. Čudesno leto. Devojka, prelepe, duge, crne kose(zašto su sve princeze plave?) sedela je pored reke(a ocigledno je da sedi pored luksuznog bazena i pije koktel) i zamišljala svoga princa(ovde ćemo ostaviti prazno mesto). Dok je gledala sebe u toj prelepoj reci(ah, previše hlora) divila se svojim zavodničkim očima( ili biserima, zavisi koliko je bogata). Razmišljajući o nekom iza toliko i toliko mora(pa treba odrediti akcenat) shvatila je da je lik o kojem mašta u stvari njen sopstveni(nije glupa, ne bi trebalo). Uplašila se da je sebična. A setila se i priče o Narcisu(nije se setila poetne, već se uplašila smrti). Dobro, bio je red da ode kod mudraca. Ništa joj nije određeno rekao. Posavetovao je da se skloni od te kobne reke. A pošto je ta devojka zaista bila princeza(bogatašica) rešila je da naredi svojim podanicima da se odmah, ali odmah, reše te kobne reke( i tako su ispustili bazen baš u toku leta). Šta li će sada? Možda je bolje da se udavila sa svojom zlobom. Ali, to onda i nije bajka. Možda je trebalo da ubacim i neku vilu ili vešticu? Neku pretnju? Ali, gde ćeš strašniju pretnju od sebe samog?

Advertisements