Ona je bre bila debelokožac. Nekada se borila u ringu. Mogla je bez muke da prebije svakog ko joj se obratio sa „bre“. Jednom prilikom je razmislila o svome ponašanju. Nije bilo u redu da lomi vilice samo nekulturnima. Želi da vidi kako krvare i oni koji joj obećavaju kule i gradove. A ja svako veče pijem toplo mleko da bih imao kožu kao ona. Hoću da postanem imun bre na sve te gadosti koje vidim. Udarajte, vikaću, udarajte. Verovatno će me neko i udariti. Ali nije važno. Nisam lajao da bi me poštedeli. Legnem uveče u krevet i ne mogu da zaspim bre. Osećam da me nešto pritiska, tu u grlu. Sutra sam u istom krevetu, u istom bolu. Kad ću bre da se probodim i da se smejem? I šta ima bre više da molim da mi pruže prilike bre. Mogu ja sam da budem sebi prilika. Ma dobro, mislim se, daj da uvedem umesto jutarnje kafe jutarnje mleko. Pijem nekoliko dana i posmatram svoju belu kožu kao Mesec. Gledam je, uštinem se. Uh, još uvek boli na dodir. Ona mi kaže da moram da se usredsredim na agresiju. Ja se čudim.  Agresija u kontrasmeru i ja sam opet samo kožac. Rebra mi se provide. Odlučim da uđem u ring i borim se. Dok stavljam bokserske rukavice, osvrnem se da vidim da li će neko da navija. Nema bre nikakvih navijača. Ovo nije fudbal. Kroz glavu mi prođe baraž za Evropsko prvenstvo 2012. i utakmica Portugal:Bosna i Hercegovina. Stresem se.  Aj bre zvekni me, mislim se, pa da saberem sve što sam do sada shvatio o debelokožcima. Sudije nema jer ovo nije nikakva igra bre. Ovo je život. Stvarnost koštunjavi čoveče. Krvav izlazim iz ringa bre i kažem joj „Neka je slava vama bokserima kad ovako udarate život“. Muhamed Ali mi se sigurno smeje. Jer, ako to nije njegov smeh, pa ja ne znam bre čiji je.

Advertisements