Sedela je skrštenih ruku u sobi za prijem jedne producentske kuće. Šta može drugo da poželi u tom trenutku? Evo je, na pragu svoga sna. Ništa još nije konačno, ali ona već zamišlja sebe na velikom platnu, u najboljoj ulozi ikada, u punom sjaju, sa crvenim karminom koji poziva na seks.  Mora da bude lepa i privlačna. A osim toga, mnogo voli da flertuje sa kamerom. Ili se to ustvari zove objektiv. Ili je to, kad bolje razmisli, osoba koja drži kameru. Ili su to  svi drugi. Nije bitno. Ništa sada nije bitno jer ona sedi u toj pomalo otrcanoj sobi jedne producentske kuće i  zamišlja sebe u imaginarnom prostoru u kojem pokušava da svoj isto tako imaginarni lik pretvori u prividan oblik stvarnosti. Bilo bi joj lakše kad bi uspela sad kad je mlada i kad ima toliko ideja i toliko volje. Zamislila je sebe kao staricu i rukom je trljala oči kako bi ta loše izazvana šala nestala pred njenim očima, ali i duboko iz svesti. Toliko je trljala oči da joj se maskara razmazala. Sledeći put će staviti onu drugu. A možda će kupiti i veštačke trepavice. Njene drugarice misle da je to grozno. Tvrde da postoje maskare sa boljim efektom od veštačkih trepavica. Verovala im je. Ali sada je bilo kasno jer je sedela u sobi za prijem jedne producentske kuće i sve više je razmišljala o glupostima, trivijama i gubila je koncentraciju. Usredsredila se na vazu sa veštačkim cvećem na  stočiću pored fotelje u kojoj je sedela. Obuzimala je tuga.

Koliko je samo puta zamišljala kako stoji u kadru sa Hemfri Bogartom. On bi polako prislonio svoje usne na njene i zadržao se nekoliko sekundi. Reditelj bi tačno znao koliko poljubac treba da traje. Naravno, postojalo je mnogo verzija poljubaca na filmu. Neke ljubavne scene su bile izuzetno smešne i izgledale su glupave. Glumci bi prislanjali svoje usne, a kad bi im se usne dotakle, vrteli bi glavom levo-desno. Takva je bila politika. Takvi su bili poljupci. Međutim, njoj se nije dopala ta izveštačenost ma kakvim zakonom bila određena. Zar iskrenost nije najbitnija?  U glavi su joj se mešale slike iz raznih filmova, iz onih francuskih koje je obožavala i koji su joj uvek, ali uvek izgledali romantični, ali i filmovi njenog detinjstva.  Nasmešila se setivši se da je nekada poželela da bude Vejder, pa princeza Leya, a onda je, na kraju ipak odlučila da bude R2-D2. Kako je to smešno? Veoma je smešno.

Šta sad misli da uradi sa svim tim likovima koji je pritiskaju i traže da se odluči za jednog? Mora jedan. Jednostavno mora. Ah ta raznovrsnost ju je gušila. Koga? Koga? Svako jutro bi ustala iz kreveta, popila čaj i pojela pecivo. Ali još pre nego što je svoje bose i hladne noge stavila u svoje tople patofne znala je kakva je njena uloga.  Svakog jutra je to bio drugačiji lik. Naravno da nije bila šizofreničar. Njena mašta je, priznaće to i sama sebi jednog dana, bila velika. Ali, ona se pored svega toga užasno plašila da nekog ne uvredi svojom prinudnom krađom tuđih karaktera i tuđih reči. Bila je izuzetna i divna. Šta hoće više od toga? Mada, dok je gledala tu odvratnu vazu sa cvećem  i razmišljala o svemu ali i ni o čemu, tuga koja  joj je pre samo nekoliko minuta obuzela celo telo polako je poprimavala oblike besa. Setila se da joj je nastavnik glume često objašnjavao kako treba da izgleda reakcija čoveka koji je ljut i koji je besan. Pa da, izgleda da je nekako i taj nastavnik glume omanuo. Njeno ćutanje je toliko bilo puno besa. Nerazumavanje je toliko bilo puno besa.

Govorila je sebi da mora da se smiri. Nije poznavala ovakvu sebe i nije joj bilo jasno zašto, zašto se pobogu, toliko uznemirila. Trema će je dokusuriti jednog dana. Ako je ovo osećanje zaista trema.

Napokon je jedan nizak čovek oslovio po imenu i pružio svoju malenu, ali debelu šaku. Samo se nasmešila. A onda se, i pre nego što je zaista počelo, završilo:

–          Jeste li nekad igrali u pozorištu?

Pozorištu? Ali poljubac u pozorištu joj je uvek bio neprijatan. Dobro je pozorište, zašto ne? Ali, da li će moći u pozorištu neko da zabeleži njen zavodnički pokret i senzualne usne? A pogled kojim će pogledati ljubav svoga života? Pozorište joj je mnogo smetalo jer ga nije razlikovala od stvarnosti. Ali, film. Film je magija.  A njoj je ta magija potrebna kao što je Sunce potrebno Zemlji. Ona ne može da bude samo plava planeta prepuna neostvarenih želja. Ona mora da se ljubi. Na filmu.

Advertisements