Deda Mraz ide kroz grad

Sneg je prekrio ceo grad. Vrhovi zgrada se stapaju sa sivim nebom. Gledam kroz prozor decu koja se grudvaju. Voleo bih da imam osam godina. Skoro je šest sati, mračno je i sve se sija. Beograd je ukrašen i trebalo bi da sam srećan. Ali nisam. Usamljenost je nemoguća. Otvaram prozor i hladnoća me udara po obrazima. Izgledam kao Rudolf. I voleo bih da sam Rudolf.  Napet sam a nemam razloga da budem. Mislim kako treba da budem srećan jer su drugi srećni. Bakice u autobusima posmatraju mlade devojke i momke koji galame. Sve je dozvoljeno. Ne kriju oči kad vide da se neko ljubi. Drago im je što se ljudi ljube, i treba da se ljube. Čini mi se kako sam jedini na planeti koji usamljeno stoji oslanjen na ragasto svog prozora. Izgledam kao paćenik koji traži svoj dom. Jer, dom je najbitniji. Neka ide život, mislim. Biću Deda Mraz. Moja ideja izgleda luda, ali nije bitno. Mnogi su hteli da budu Deda Mrazovi, ali ja ću uspeti. Imam srce za to. Imam crvenu dušu i volim sneg. To je to. Oblačim svoje dugačke gaće, potom crvene pantalone. Razmišljam kako ovaj posao nije nimalo naivan. Radiću po najgoroj zimi, biću smrznut. Ne daj bože da dobijem upalu pluća. U sledeći ponedeljak imam ispit iz dramaturgije video igara.  Spreman sam i ogledam se u ogledalu. Mršav sam. To će malo promeniti stvar jer svi vole ugojenog Deda Mraza. Stavljam jastuk na stomak i vezujem ga kanapom. Izgledam pristojnije. Brada mi je gusta, imam periku, a i napuderisao sam lice sestrinim maxfactorom.  Smešan sam ali sam spreman. Imam i martinke na sebi. Malo su izlizane ali to pruža super efekat. Nemam irvase, a nemam ni sanke. Imam crveni džak. Ali, prazan je. Nemam šta da ponudim toj deci. Nemam nikakve igračke, nikakve slatkiše. Student sam pobogu. Dobro, mogu da se spustim požarnim stepenicama. Neko će me sigurno primetiti. Valjda će to biti dovoljno.

Stepenice su klizave. Sneg upravo počinje da pada. Upada mi u oči, zamalo da padnem sa petog sprata i poginem. Uspevam. Sigurno je već osam sati, mora da ima nekog na ulici. Brada mi se malo odlepila zbog hladnoće. Izgledam smešno. Nastavljam.

Kada sam osetio asfalt pod nogama više nisam bio usamljen, bio sam srećan. Osvrćem se na ulicu. Prazna je. Ne znam da li su mi oči pune snega ili jednostavno plačem. Hladno mi je i nema nikog. Prošetaću se gradom. Bar toliko.

Izgleda da nikome nije stalo da mene. A izgleda da nikome nije stalo ni do Deda Mraza. Jedna devojčica me zaustavlja i pita me gde su mi sanke. Poražen sam. Kažem joj da sam naleteo na zgradu komunalnog preduzeća i da su se polomile. Devojčica se nudi da me otprati do policije da prijavim nestanak sanki. Pomilujem je po kosi. Musava je i hladno joj je. Sigurno očekuje da joj nešto dam, a ja nemam ništa. Imam samo ovaj iznajmljeni kostim. Gleda me kako odlazim i njeni snovi postaju obična pahulja. Izneverio sam svu decu sveta. Izneverio sam i sebe. Vraćam se kući, liftom. Žena koja živi u stanu dvadeset i šest me odmerava. Tada shvatam da je sve na meni lažno. I ja sam lažan. Kakav je to Deda Mraz bez poklona? Kakav je to Deda Mraz bez sanki? Bez irvasa? Sutra ću stvarno ići da se žalim gradskoj upravi.  Hoću. Reći ću da ne mogu da radim u ovakvim uslovima. Majka me dočekuje zabrinuto.

„Skini taj kostim, kaže, zar ne vidiš da je mokar?“

Skidam kostim i ležem u krevet. Učini mi se da čujem decu na ulici kako se smeju. Znam da se smeju meni. Znam da sam smešan. Ali zaslužujem bar malo poštovanja. Ipak sam ja prvi Deda Mraz koji je nezapaženo uspeo da prođe kroz grad.

Advertisements

Barbie vs. Bratz

Devetog marta hiljadu devedsto pedeset i devete Rut Handler dizajnirala je modnu lutku nazvanu Barbie po njenoj voljenoj ćerki Barbari.  Maka me gleda kao da sam luda. U sobi smo. Svuda oko nas su plišani medvedići, koale, kućice za lutke, igračke iz kinder jaja, ali i gumeni Štrumfovi. Gledam u dve lutke. Jedna ima savršene proporcije tela, a druga je glavata. Objašnjavam svima da se devojke ugledaju na tu sad već prastaru Barbie.  Maka me i dalje gleda kao da sam luda. Taj crno- beli zebra kupaći kostim koji imam u ormanu bilo je jedino odelo gospođice Barbie hiljadu devedsto pedeset i devete.  Treba da budem Barbie, mislim. Maka me gleda kao da sam luda. Oblačili bi me poznati dizajneri kao što su Vera Wang, Calvin Klein,  a nosila bih i cipele Christian-a Louboutin-a.  Mnogo je dobro biti Barbie. Njena plava kosa je prelepa i nikada nema izrastak, ona može da ne jede ceo život i da ne dobije anoreksiju. Ona je rođena savršena. Zagledam se o njene divne plave oči i zamišljam Maku sa petnaest godina koja izgleda kao barbika.  Stresem se. Pogledam Maku. Super, ima kratku smeđu kosu i nosi farmerice. Predlažem joj da se igramo Ratova zvezda. Pristaje. Želi da bude Joda, učitelj. Pogledam je opet. Hvala ti bože što ne želi da bude neka lutka. Nastavljam da joj pričam lekciju broj dva. Dve hiljade i prve godine rođena je nova zvezda tržišta, gospođica Bratz, glavata, fansy tinejdžerka, uvek našminkana, sa krznom svuda po sebi i divnom bujnom kosom, uglavnom kovrdžavom. Maka u svojoj kolekciji ima Super Bratz lutku, najmoćniju od svih. Ponekad žali što nema Kena.  Nekoliko godina kasnije, na presto će doći ovo glavato čudovište koje ističe svoju seksualnost svojim provokativnim oblačenjem i poput Barbie stvara kontroverze o njenoj stvarnoj svrsi i načinu na koji utiče na mlade devojke koje su tek počele da primećuju novine na svome telu.  Maka me gleda kao da sam luda. Možda i jesam. Šta ona zna, ona hoće da bude Joda.  Endi Vorhol slika svoju Barbie hiljadu devetsto osamdeset i pete. Ali ništa to ne vredi. Bratz dve hiljade i šeste drži četrdeset posto tržišta.  Pitam ostale devojčice da li bi htele da se igramo Ratova zvezda. Pristaju. Bratz i Barbie konačno završavaju zajedno u kutiji pored Vini Pua i gumenog Supermena sa plastičnim plaštom. Kažem Maki da volim lutke. Ona me gleda kao da sam luda. Što bih lagala? U mojoj sobi sedi jedna Barbie i podseća me na detinjstvo.  Pita me da li mi se sviđa Bratz beba. Razgoračim oči. Kažem joj da sam Čubaka. Smeje se.

Psihodelični vodič kroz moj život

Muzika Billy Paul-a mi odzvanja u ušima. Sedim u fotelji i posmatram plavi ram na zidu svoje sobe. Fotografija i nije neka. Mrtva Priroda je zauvek mrtva. Napisaću večeras neku seksi pesmu o njoj. Voleću je makar na tren, ali joj to nikada neću reći. Ova atmosfera izgleda kao preludijum za porno film. Glumci se opuštaju uz muziku i gledaju svoja gola tela u ogledalu, prave poze koje će dobro naplatiti. Ideje mi se kače poput čičkova.  Pevam,  ali grozno zvučim. Ne znam tekst, a i imam odvratan engleski akcenat. Ova soba postaje psihodelična, ja postajem psihodeličan, sve postaje psihodelično. Voleo bih kad bih imao snage da polupam ove poluprazne čaše i počnem da pijem iz flaše. Soba bi izgledala drugačije, i njena belina bi me spasila. To pucketanje gramofona  je nešto najlepše što sam ikada čuo. Okrećem se i brojim. Majka mi kaže da brojim ovce, tako ću brzo da zaspim. Tutnji negde nešto, a ja sam sam. Mislim kako ću da napišem pesmu o njoj, ali to je samo još jedna misao u ovome sumornom danu. Ne želim  da se pomerim iz ljubičaste fotelje. Ljubičasto je sve oko mene, ali to je laž. Jedina istina je da su oči Elizabeth Taylor  ljubičaste, ali za to nikog nije ni briga da li je istina.  Trebalo je da ipak pustim Street Life Randy Crawford-a i klimam glavom napred-nazad. Naravno da ispijam neko piće. I naravno da nije slatko. I dok se pomeram u ritmu muzike zamišljam Menhetn i ko zna šta još. Setim se i zgrade Narodnog pozorišta. Ne znam zašto. Ne znam stvarno zašto, a i zašto bih znao. Ovo je psihodelija. Smejem se kao neki nesrećnik jer zamišljam da sam Luke Skywalker, a ustvari se ponašam kao senilni starac koji je umislio da je pravi Deda Mraz. Kraj gramofonske ploče, početak okretanja diska. Još neka pesma koja nije pesma Pink Floyd-a, već mistični zvuk iz Pakla. Psihodelija opada a ja sam i dalje sam i sve što pišem dobija oblik poezije i nerviram se što ne mogu već  jednom da napišem seksi pesmu o njoj. Postoje ljudi koji menjaju svet, makar na sekund.  Kad bih počeo opet da se smejem bio bih budala.  Plavi ram treba da bude život plave slike. Neka budu neke gole ribe, sve je bolje od mrtve Prirode. Izgleda da sam u igralištu. Mešaju mi se boje. Mislim da gledam u dugu. Osećam samo sreću, hvala bogu. Opčinjen sam. Ne sećam se ni sobe, ni sebe. Posmatram novi ram, vazdušasti i potpuno beo. Ne treba mnogo truda da shvatim da mi LSD stoji pred očima. Još jedan tren i shvatiću da mi soba ustvari nije bela nego bež.  Možda ću u taj nevidljivi ram da stavim fotografiju pacova. Baš me briga što neki misli da je Banksy prevarant. Volim prevarante. Pritiskam repeat i ista muzika kreće ispočetka. I moj trenutak traje večno.

Traganje za izgubljenim vremenom ili hoćeš jednu boru madam?

Danas je taj dan, mislim. Treba da operem kosu i stavim masku na lice. To ce trajati, bogami, trajaće. Sat vremena ću potrošiti na sređivanje noktiju, a još nekih dva sata će mi biti potrebno da se opustim u kadi sa magarećim mlekom. Ne znam da li da večeras stavim veštačke trepavice i našminkam se kao jedan od modela Victoria Secret po trendu  iz 2010. godine? Gledam svoju figuru u ogledalu. Moram da podignem zadnjicu i zategnem stomak. Ako budem našla i više para mogla bih da napumpam gornju usnu. Ove magične kremice mi uopše ne pomažu. Najverovatnije ću morati na lifting pre vremena. Ah, da su moji roditelji samo znali kako je starenje užasan proces. Ja ću svoju ćerku, kad je budem rodila jednog dana, odmah odvesti kod kozmetičarke Zane da joj tačno odredi koje kremice treba da koristi. Žena mora da se neguje. I devojčice takođe. Ne znaju one, ta derišta sa lepom i glatkom kožom, kako će morati sate i sate da provedu po salonima pokušavajući da ostanu dvadesetogodišnjakinje  u tridesetoj. Težak život, zaista.  Neću imati vremena za anticelulit masažu, nažalost, moraću da je preskočim danas. Garderobe kao i uvek nemam dovoljno. Sve je tako prolazno. Danas obučem suknju sa karnerima, sutra je već u kanti za đubre.  Moja dnevna krema više nije dovoljno jaka. Zabranjeno mi je da idem mesec dana u solarijum zbog alergije. Moraću da stavim na lice i tečni puder i puder u kamenu. Izgledaću savršeno. Bogami, hoću. Sutra pre podne ću imati još više obaveza jer ću morati svoje noge da držim u toploj vodi kako bi mi spao otok od štikli od dvadeset santimetara. Šta da radim kad nisam visoka? Ne znam da li da odem da mi produže kosti? Čula sam da boli, jako.  Poješću čorbu sa brokeljom. Neću baš stvarno večerati. Stomak mi se ponekad ponaša kao neka životinja. Niko ne želi da sluša muziku mog stomaka. Ne bi trebalo ni da se ljubim odmah pošto stavim ruž. Spremna sam, mogu da krenem gde god poželim. Ne znam da li da krenem odmah ili da pogledam još jednom novogodišnji specijal reklama Aleksandre Ambrosio?  Moraću nešto da popijem da bih se opustila. Osećam kako vreme već ostavlja tragove po mom licu. Neću da se smejem mnogo, a kamoli da se mrštim. Nikako. Niko ne želi ogromnu liniju na čelu, zar ne?

Danas je taj dan, znam.  Ne znam da li da večeras stavim kapu u torbu jer najavljuju sneg? Nije zbog snega, već zbog frizure. Od rukavica sam odustala, ipak želim da mi se vide nokti i prelepe ruke.  Nadam se da mi nos neće pocrveneti, ne želim da izgledam kao Rudolf. Mrzim kad se nešto poremeti. Ali, za savršenstvo se vredi boriti.

Možemo biti braća posle svega.

Gavrilo je stajao na rakrsnici svetova i pokušao da se seti poslednjih reči svoga oca. Njegov otac je bio veliki Čovek poput indijanskog  poglavice iz Sijetla koji je živeo nekada davno,  i koji je poput Gavrilovog oca 1854. godine rešio da kaže svetu ono što treba da se zna. Gavrilo je živeo u maloj trošnoj kući, nalik na kolibu. Živeo je nekoliko kilometra od glavnog grada jer se plašio da ga neko u velikom gradu slučajno ne ubije. Prezirao je slučajnosti.
Sve što je Gavrilo posedovao bila je jedna pisaća mašina. I on je pisao:
„ Čovek ima mnogo sličnosti sa životinjama koje viđam ovde u šumi. Čovek je kao vuk. Čovek je kao pas. Čovek je kao ptica. Mnogo je nasilja oko mene. Mnogo je krvi svuda. Reke su mutne i previše mirne. Sutra, svet neće imati više vode. A zakon koji traži da se zemlja prodaje i kupuje, a protivi se da je svi jednako delimo, taj zakon će jednog dana nestati, kao što će nestati i sve ovo što je Čovek otkrio, i što je trebalo da neguje. Ništa više. Naši stari su govorili da ne treba tući psa, vernog prijatelja, jer  se na taj način podstiče njegova agresija. A u čemu je razlika između životinja i ljudi? Niko ne voli da ga tuku. Onaj ko podnosi bol, podnosi ga da bi ga kasnije upotrebio protiv drugih. Taj Čovek je Čovek našega veka i to mora prestati. Jednog dana će sve izgledati kao pre, a to je ono što treba da plaši. Ako je čovek razumno biće ono treba da se otisne iz vremena u kome živi, da se suoči sa prošlošću i da pre svega uzme stvar u svoje ruke. Jesmo li mi robovi sebe samih? Ili tražimo da međusobno budemo robovi jedni drugima? Moj otac je govorio da se sve u svetu menja, ponekad ciklično po zakonima Prirode, a ponekad i sa dubljim smislom, onim koji opominje. A koga mogu moje reči da opomenu i nateraju ga da se osvrne na vazduh, na mora, na drveće koje lista u jesen? Opalo lišće na vlažnoj travi i miris prolaznosti treba da očeliče Čoveka i podsete ga kakve je bitke vodio nekad. Ratovi koje su vodili moji preci, rat koji se završio rođenjem obojice mojih deda, ta tradicija iz koje niče seme radosti i tuge, taj krug iz koga Čovek ne može nikad da izađe. Kuda? Kuda sad da krene Čovek dvadeset i prvog veka?  Prvi Čovek u generaciji naše porodice, voleo je reke kao braću, i svakog Božića je zahvaljivao Bogu na čistom vazduhu. Lišće nikada nije palio već ga je skupljao u gomilu i ostavljao na kraj dvorišta i gledao kako dani nestaju.  Možda je ovo civilizacijsko društvo, ali je Čovek još uvek divljak. Mali je taj Čovek, mnogo je mali. Šta je čovek bez životinja, pita se indijanski poglavica? Zemlja ne pripada Čoveku, Čovek pripada Zemlji.  Nekada su naučnici mislili da postoji devet planeta, zbog njih sam uvek stradao u školi kad nisam mogao da se setim Plutona. Sada, ništa od toga nije bitno jer su  doneli nove zaključke o svemiru i galaksijama i zvezdanim stazama. A šta je Čovek, taj naučnik što pod svojom lupom posmatra tamni kosmos? Šta je on?  Ako Čovek greši treba da mu se prašta. Ali, da li mu se može oprostiti što je dozvolio da jedna plasična kesa putuje mojim rodnim gradom i živi duže nego ja? Zar je toliko bedan bio kad je nauku okrenuo protiv sebe i kad je svoje znanje poništio svojom pohlepom? Veverice mi se smeju iz prikrajka jer ne znaju šta se sve može desiti. Sada kada znam sve, ne mogu da zatvorim oči i zaspim mirnim snom. Probudiće me zemljotres, i lava iz moga srce poteći će i zapaliće sve žile u mome telu. Osetiću toplinu, nasmešiću se u nebo. Gledaću kako nestajem i moliću se tiho da Čovek dvadeset i prvog veka i njegova pokolenja i pokolenja njegove dece i pokolenja  dece njegove dece oslušnu šta jedan Gavrilo misli o propadanju i da delaju pre nego što Čovek bude samo istorija poput istorije dinosaurusa. Jer, Čovek sada i Čovek nekada mogu da budu braća posle svega.“