Gavrilo je stajao na rakrsnici svetova i pokušao da se seti poslednjih reči svoga oca. Njegov otac je bio veliki Čovek poput indijanskog  poglavice iz Sijetla koji je živeo nekada davno,  i koji je poput Gavrilovog oca 1854. godine rešio da kaže svetu ono što treba da se zna. Gavrilo je živeo u maloj trošnoj kući, nalik na kolibu. Živeo je nekoliko kilometra od glavnog grada jer se plašio da ga neko u velikom gradu slučajno ne ubije. Prezirao je slučajnosti.
Sve što je Gavrilo posedovao bila je jedna pisaća mašina. I on je pisao:
„ Čovek ima mnogo sličnosti sa životinjama koje viđam ovde u šumi. Čovek je kao vuk. Čovek je kao pas. Čovek je kao ptica. Mnogo je nasilja oko mene. Mnogo je krvi svuda. Reke su mutne i previše mirne. Sutra, svet neće imati više vode. A zakon koji traži da se zemlja prodaje i kupuje, a protivi se da je svi jednako delimo, taj zakon će jednog dana nestati, kao što će nestati i sve ovo što je Čovek otkrio, i što je trebalo da neguje. Ništa više. Naši stari su govorili da ne treba tući psa, vernog prijatelja, jer  se na taj način podstiče njegova agresija. A u čemu je razlika između životinja i ljudi? Niko ne voli da ga tuku. Onaj ko podnosi bol, podnosi ga da bi ga kasnije upotrebio protiv drugih. Taj Čovek je Čovek našega veka i to mora prestati. Jednog dana će sve izgledati kao pre, a to je ono što treba da plaši. Ako je čovek razumno biće ono treba da se otisne iz vremena u kome živi, da se suoči sa prošlošću i da pre svega uzme stvar u svoje ruke. Jesmo li mi robovi sebe samih? Ili tražimo da međusobno budemo robovi jedni drugima? Moj otac je govorio da se sve u svetu menja, ponekad ciklično po zakonima Prirode, a ponekad i sa dubljim smislom, onim koji opominje. A koga mogu moje reči da opomenu i nateraju ga da se osvrne na vazduh, na mora, na drveće koje lista u jesen? Opalo lišće na vlažnoj travi i miris prolaznosti treba da očeliče Čoveka i podsete ga kakve je bitke vodio nekad. Ratovi koje su vodili moji preci, rat koji se završio rođenjem obojice mojih deda, ta tradicija iz koje niče seme radosti i tuge, taj krug iz koga Čovek ne može nikad da izađe. Kuda? Kuda sad da krene Čovek dvadeset i prvog veka?  Prvi Čovek u generaciji naše porodice, voleo je reke kao braću, i svakog Božića je zahvaljivao Bogu na čistom vazduhu. Lišće nikada nije palio već ga je skupljao u gomilu i ostavljao na kraj dvorišta i gledao kako dani nestaju.  Možda je ovo civilizacijsko društvo, ali je Čovek još uvek divljak. Mali je taj Čovek, mnogo je mali. Šta je čovek bez životinja, pita se indijanski poglavica? Zemlja ne pripada Čoveku, Čovek pripada Zemlji.  Nekada su naučnici mislili da postoji devet planeta, zbog njih sam uvek stradao u školi kad nisam mogao da se setim Plutona. Sada, ništa od toga nije bitno jer su  doneli nove zaključke o svemiru i galaksijama i zvezdanim stazama. A šta je Čovek, taj naučnik što pod svojom lupom posmatra tamni kosmos? Šta je on?  Ako Čovek greši treba da mu se prašta. Ali, da li mu se može oprostiti što je dozvolio da jedna plasična kesa putuje mojim rodnim gradom i živi duže nego ja? Zar je toliko bedan bio kad je nauku okrenuo protiv sebe i kad je svoje znanje poništio svojom pohlepom? Veverice mi se smeju iz prikrajka jer ne znaju šta se sve može desiti. Sada kada znam sve, ne mogu da zatvorim oči i zaspim mirnim snom. Probudiće me zemljotres, i lava iz moga srce poteći će i zapaliće sve žile u mome telu. Osetiću toplinu, nasmešiću se u nebo. Gledaću kako nestajem i moliću se tiho da Čovek dvadeset i prvog veka i njegova pokolenja i pokolenja njegove dece i pokolenja  dece njegove dece oslušnu šta jedan Gavrilo misli o propadanju i da delaju pre nego što Čovek bude samo istorija poput istorije dinosaurusa. Jer, Čovek sada i Čovek nekada mogu da budu braća posle svega.“

Advertisements