Muzika Billy Paul-a mi odzvanja u ušima. Sedim u fotelji i posmatram plavi ram na zidu svoje sobe. Fotografija i nije neka. Mrtva Priroda je zauvek mrtva. Napisaću večeras neku seksi pesmu o njoj. Voleću je makar na tren, ali joj to nikada neću reći. Ova atmosfera izgleda kao preludijum za porno film. Glumci se opuštaju uz muziku i gledaju svoja gola tela u ogledalu, prave poze koje će dobro naplatiti. Ideje mi se kače poput čičkova.  Pevam,  ali grozno zvučim. Ne znam tekst, a i imam odvratan engleski akcenat. Ova soba postaje psihodelična, ja postajem psihodeličan, sve postaje psihodelično. Voleo bih kad bih imao snage da polupam ove poluprazne čaše i počnem da pijem iz flaše. Soba bi izgledala drugačije, i njena belina bi me spasila. To pucketanje gramofona  je nešto najlepše što sam ikada čuo. Okrećem se i brojim. Majka mi kaže da brojim ovce, tako ću brzo da zaspim. Tutnji negde nešto, a ja sam sam. Mislim kako ću da napišem pesmu o njoj, ali to je samo još jedna misao u ovome sumornom danu. Ne želim  da se pomerim iz ljubičaste fotelje. Ljubičasto je sve oko mene, ali to je laž. Jedina istina je da su oči Elizabeth Taylor  ljubičaste, ali za to nikog nije ni briga da li je istina.  Trebalo je da ipak pustim Street Life Randy Crawford-a i klimam glavom napred-nazad. Naravno da ispijam neko piće. I naravno da nije slatko. I dok se pomeram u ritmu muzike zamišljam Menhetn i ko zna šta još. Setim se i zgrade Narodnog pozorišta. Ne znam zašto. Ne znam stvarno zašto, a i zašto bih znao. Ovo je psihodelija. Smejem se kao neki nesrećnik jer zamišljam da sam Luke Skywalker, a ustvari se ponašam kao senilni starac koji je umislio da je pravi Deda Mraz. Kraj gramofonske ploče, početak okretanja diska. Još neka pesma koja nije pesma Pink Floyd-a, već mistični zvuk iz Pakla. Psihodelija opada a ja sam i dalje sam i sve što pišem dobija oblik poezije i nerviram se što ne mogu već  jednom da napišem seksi pesmu o njoj. Postoje ljudi koji menjaju svet, makar na sekund.  Kad bih počeo opet da se smejem bio bih budala.  Plavi ram treba da bude život plave slike. Neka budu neke gole ribe, sve je bolje od mrtve Prirode. Izgleda da sam u igralištu. Mešaju mi se boje. Mislim da gledam u dugu. Osećam samo sreću, hvala bogu. Opčinjen sam. Ne sećam se ni sobe, ni sebe. Posmatram novi ram, vazdušasti i potpuno beo. Ne treba mnogo truda da shvatim da mi LSD stoji pred očima. Još jedan tren i shvatiću da mi soba ustvari nije bela nego bež.  Možda ću u taj nevidljivi ram da stavim fotografiju pacova. Baš me briga što neki misli da je Banksy prevarant. Volim prevarante. Pritiskam repeat i ista muzika kreće ispočetka. I moj trenutak traje večno.

Advertisements