Sneg je prekrio ceo grad. Vrhovi zgrada se stapaju sa sivim nebom. Gledam kroz prozor decu koja se grudvaju. Voleo bih da imam osam godina. Skoro je šest sati, mračno je i sve se sija. Beograd je ukrašen i trebalo bi da sam srećan. Ali nisam. Usamljenost je nemoguća. Otvaram prozor i hladnoća me udara po obrazima. Izgledam kao Rudolf. I voleo bih da sam Rudolf.  Napet sam a nemam razloga da budem. Mislim kako treba da budem srećan jer su drugi srećni. Bakice u autobusima posmatraju mlade devojke i momke koji galame. Sve je dozvoljeno. Ne kriju oči kad vide da se neko ljubi. Drago im je što se ljudi ljube, i treba da se ljube. Čini mi se kako sam jedini na planeti koji usamljeno stoji oslanjen na ragasto svog prozora. Izgledam kao paćenik koji traži svoj dom. Jer, dom je najbitniji. Neka ide život, mislim. Biću Deda Mraz. Moja ideja izgleda luda, ali nije bitno. Mnogi su hteli da budu Deda Mrazovi, ali ja ću uspeti. Imam srce za to. Imam crvenu dušu i volim sneg. To je to. Oblačim svoje dugačke gaće, potom crvene pantalone. Razmišljam kako ovaj posao nije nimalo naivan. Radiću po najgoroj zimi, biću smrznut. Ne daj bože da dobijem upalu pluća. U sledeći ponedeljak imam ispit iz dramaturgije video igara.  Spreman sam i ogledam se u ogledalu. Mršav sam. To će malo promeniti stvar jer svi vole ugojenog Deda Mraza. Stavljam jastuk na stomak i vezujem ga kanapom. Izgledam pristojnije. Brada mi je gusta, imam periku, a i napuderisao sam lice sestrinim maxfactorom.  Smešan sam ali sam spreman. Imam i martinke na sebi. Malo su izlizane ali to pruža super efekat. Nemam irvase, a nemam ni sanke. Imam crveni džak. Ali, prazan je. Nemam šta da ponudim toj deci. Nemam nikakve igračke, nikakve slatkiše. Student sam pobogu. Dobro, mogu da se spustim požarnim stepenicama. Neko će me sigurno primetiti. Valjda će to biti dovoljno.

Stepenice su klizave. Sneg upravo počinje da pada. Upada mi u oči, zamalo da padnem sa petog sprata i poginem. Uspevam. Sigurno je već osam sati, mora da ima nekog na ulici. Brada mi se malo odlepila zbog hladnoće. Izgledam smešno. Nastavljam.

Kada sam osetio asfalt pod nogama više nisam bio usamljen, bio sam srećan. Osvrćem se na ulicu. Prazna je. Ne znam da li su mi oči pune snega ili jednostavno plačem. Hladno mi je i nema nikog. Prošetaću se gradom. Bar toliko.

Izgleda da nikome nije stalo da mene. A izgleda da nikome nije stalo ni do Deda Mraza. Jedna devojčica me zaustavlja i pita me gde su mi sanke. Poražen sam. Kažem joj da sam naleteo na zgradu komunalnog preduzeća i da su se polomile. Devojčica se nudi da me otprati do policije da prijavim nestanak sanki. Pomilujem je po kosi. Musava je i hladno joj je. Sigurno očekuje da joj nešto dam, a ja nemam ništa. Imam samo ovaj iznajmljeni kostim. Gleda me kako odlazim i njeni snovi postaju obična pahulja. Izneverio sam svu decu sveta. Izneverio sam i sebe. Vraćam se kući, liftom. Žena koja živi u stanu dvadeset i šest me odmerava. Tada shvatam da je sve na meni lažno. I ja sam lažan. Kakav je to Deda Mraz bez poklona? Kakav je to Deda Mraz bez sanki? Bez irvasa? Sutra ću stvarno ići da se žalim gradskoj upravi.  Hoću. Reći ću da ne mogu da radim u ovakvim uslovima. Majka me dočekuje zabrinuto.

„Skini taj kostim, kaže, zar ne vidiš da je mokar?“

Skidam kostim i ležem u krevet. Učini mi se da čujem decu na ulici kako se smeju. Znam da se smeju meni. Znam da sam smešan. Ali zaslužujem bar malo poštovanja. Ipak sam ja prvi Deda Mraz koji je nezapaženo uspeo da prođe kroz grad.

Advertisements