Prva ljubav

Jednom je rekla da želi da me voli

A toliko mi je smetala ta njena želja.

Hteo sam da me voli, sada, ovde.

Možda je osećala da je i suviše rano,

Ali bilo je odveć kasno.

Sve su mi želje ostale sakrivene,

A moje srce, moje telo- prazno.

Kako bih voleo da je stisnem uz sebe

Da joj šapnem slatke reči utehe

I dam joj ruku.

Pružio bih joj i drugu, samo ako bi htela.

I dok me bolno gleda, kao da me muči

Moje srce hoće da iskoči iz nedra.

Želim da me moli…

Želim da me moli da je uzmem

A ja da je samo gledam

Tu bezobraznicu

Tu lepotu

Moj porok.

Nabildovani gospodin Đavo.

Jedne večeri, kad sam se vraćao iz bioskopa, sreo sam svoga druga Saleta koji je trenirao u to vreme boks i čekao ponoć da izađe iz kuće. Mislim da je želeo da izazove nekog i pokaže sebi koliko je snažan. Uvek su mi bili smešni ti tipovi. Prkosili su svima, čak i Mesecu.  Gledao me je prodorno, pokušavajući da se seti ko sam i gde stanujem. A onda je odvažno podigao bradu i okrenuo se. Video sam da po celom telu ima tetovaže u boji, ali i jednu veliku crnu tačku na potiljku. Znao sam da je đavo. Sale je napravio nekoliko koraka i pesnicama krenuo ka meni. Znao sam da ću da umrem. Njegove šake su bile kao futbalske lopte. Ali od kamena. Oči su mu plamtele kao da je upravo pobegao iz Pakla. Ako odande uopšte može da se pobegne. Znojio se kao lav i malo je smrdeo. Njegov beleg, ta užasna tačka veličine klikera, okretala se oko mene kao da želi da se nakalemi na moje telo.  Razgoračio sam oči i gledao Saleta koji više nije bio Sale, moj dobri školski drug, već nabildovani gospodin Đavo. Bio je snažan i imao je samopouzdanja. Mogao je svojim pogledom da mi sprži mozak. Sale je ogroman.  U bioskopu sam gledao film o vampirima i strašno sam se plašio jedne napuštene kuće u mojoj ulici. Sale mi je jednom rekao da se na toj raskrsnici dešavaju nesreće i da je to sve zbog jedne crne tačke. Sad mi je bilo jasno. Sale je sve vreme govorio o sebi. Taj prepredeni nabildovani gospodin Đavo! Ponekad bi mi govorio da veštice izlaze u dvanaest sati noću i posmatraju me dok spavam.  Savetovao me je da pospem biber na ragasto kako bih sprečio te ružne babetine da me omađijaju. Veštice su za mene bile uvek iste. I izgledale su kao veštica iz priče o Ivici i Marici. Pesnicama se tukao sa zvezdama, taj glupi Sale. Krenuo sam da dodirnem njegov beleg, tu tačketinu nad tačketinama. Dok je on tukao vazduh prišao sam mu i pružio ruku ka njegovom potiljku. Urliknuo je i iznenada se okrenuo. Odgurnuo me je, a onda izustio: „Tvoje meso smrdi ti žirafo odvratna“. Tada sam bio siguran da je moj drug Sale postao neka dvoglava životinja. Vrat mu je bio toliko debeo da su na njega mogle da se prikače dve glave. Morao sam da pobegnem. Ali sam na pola puta zastao i video ga kako juri Mesec, a njegov beleg postaje sve veći i veći.  Disao sam duboko i gledao tu odvratnu crnu tačku kako nestaje u noći.

Glumac pre i posle svega ili moj učitelj K. A. Stanislavski

Sonja je volela pozorište više od svega. Slušala je škripu poda po kojem je hodala. Zamišljala je ogromno ogledalo. Rampu. Vrtela se i smešila koketno. Morala je da dostigne umetnost preživljavanja jer je to bila umetnost glumca.  Bez obzira na sve, bila je mnogo tužna.  Treba da otkrije okolnosti u kojima je njen lik živeo, a onda da ga oživi, da ga raščlani i na kraju da ga uzme u sebe.  Kad bi njen život bio jednostavniji, možda bi i uspela u tome. Oseća se kao princeza a dobro zna da to nije. Nikada ona neće biti princeza.  Ona je maska.

Probdela je mnoge noći razmišljajući o teorijama Stanislavskog. Pred spavanje je čitala Molinarijevu „Istoriju pozorišta“ da ne bi zaboravila nešto. Nije volela da greši. Kad bi umela da se prilagodi autoritetima bila bi slavna. Slava. Potrebna joj je da bi se kupala u džakuziju. Ili da spava u svom udobnom krevetu lišena svih briga, svakog jutra ista, nepromenjena.

Sada sedi na pozornici. Sama. Gleda u prazna sedišta. Vidi samo duhove prošlosti. Ne vidi čoveka. Ni životinju. Ponekad joj se učini da neka deca gunđaju u poslednjem redu. Pomisli da su zalutala školska deca  i da nestrpljivo čekaju da počne predstava.

Publika se preobrazila u ogledalo i jedino što Sonja uspeva da prepozna jeste svoj odraz. Taj odraz je jasan. Taj odraz je opsena.  Uskoro će da čuje i prve rečenice svog lika. U početku će ih izgovarati čisto i bez prekida. Posle, mnogo posle, uvideće koliko greši. Psihotehnika se pretvorila  u običnu tehniku, nepropeznatljivu i lenju, a sećanje na lik kojeg tumači je izbledelo i nikada neće postati njeno. Uh kako je nesrećna. Kad bi život bio drugačiji, kad bi joj se samo malo sklonio sa puta da može da bude neko drugi. Koliko greši, kako je glupa. Njen rad je velika laž. Prekršena pravila.

Ne treba joj pogled vec samo aplauz.

„ Aplaudirajte i kad pogrešim. Molim vas da to učinite. Ohrabrite me bar jedom pre nego što zauvek nestanem.“

Sonja, ta divna mlada dama, školovana ali nestalna. Talenat joj je strašniji od pada. Podignuta zavesa kao kraljevske dveri, a Sonja mlada u najboljoj toaleti.

Sonja je zaista volela pozorište više od svega. Umreće, zna. Jer više ništa nije kako je bilo. Umreće, zna.  Jer  više nema kožu kao Mesec.  Sonja je jedna veoma stara žena.