Sonja je volela pozorište više od svega. Slušala je škripu poda po kojem je hodala. Zamišljala je ogromno ogledalo. Rampu. Vrtela se i smešila koketno. Morala je da dostigne umetnost preživljavanja jer je to bila umetnost glumca.  Bez obzira na sve, bila je mnogo tužna.  Treba da otkrije okolnosti u kojima je njen lik živeo, a onda da ga oživi, da ga raščlani i na kraju da ga uzme u sebe.  Kad bi njen život bio jednostavniji, možda bi i uspela u tome. Oseća se kao princeza a dobro zna da to nije. Nikada ona neće biti princeza.  Ona je maska.

Probdela je mnoge noći razmišljajući o teorijama Stanislavskog. Pred spavanje je čitala Molinarijevu „Istoriju pozorišta“ da ne bi zaboravila nešto. Nije volela da greši. Kad bi umela da se prilagodi autoritetima bila bi slavna. Slava. Potrebna joj je da bi se kupala u džakuziju. Ili da spava u svom udobnom krevetu lišena svih briga, svakog jutra ista, nepromenjena.

Sada sedi na pozornici. Sama. Gleda u prazna sedišta. Vidi samo duhove prošlosti. Ne vidi čoveka. Ni životinju. Ponekad joj se učini da neka deca gunđaju u poslednjem redu. Pomisli da su zalutala školska deca  i da nestrpljivo čekaju da počne predstava.

Publika se preobrazila u ogledalo i jedino što Sonja uspeva da prepozna jeste svoj odraz. Taj odraz je jasan. Taj odraz je opsena.  Uskoro će da čuje i prve rečenice svog lika. U početku će ih izgovarati čisto i bez prekida. Posle, mnogo posle, uvideće koliko greši. Psihotehnika se pretvorila  u običnu tehniku, nepropeznatljivu i lenju, a sećanje na lik kojeg tumači je izbledelo i nikada neće postati njeno. Uh kako je nesrećna. Kad bi život bio drugačiji, kad bi joj se samo malo sklonio sa puta da može da bude neko drugi. Koliko greši, kako je glupa. Njen rad je velika laž. Prekršena pravila.

Ne treba joj pogled vec samo aplauz.

„ Aplaudirajte i kad pogrešim. Molim vas da to učinite. Ohrabrite me bar jedom pre nego što zauvek nestanem.“

Sonja, ta divna mlada dama, školovana ali nestalna. Talenat joj je strašniji od pada. Podignuta zavesa kao kraljevske dveri, a Sonja mlada u najboljoj toaleti.

Sonja je zaista volela pozorište više od svega. Umreće, zna. Jer više ništa nije kako je bilo. Umreće, zna.  Jer  više nema kožu kao Mesec.  Sonja je jedna veoma stara žena.

Advertisements