Jedan čovek je pokušao da mi objasni sve o barkodu. Saslušala sam ga. Zašto da ne? Objašnjavao mi je funkciju brojeva, tankih i crnih debelih linija. Spomenuo je i barcode art. Spomenuo je Skot Blejka. Spomenuo je i, ali zaista ne preterujem, Vorhola. U redu je, mislim. Ta olakšica, to je u redu. U redu je čak što postoji i umetnost zasnovana na filozofiji barkodova. U redu su i umetnici. Kažem, sve je u redu.
Prošlo je vreme kad sam mogla da držim knjigu u ruci i pitam se koliko je koštala 1972. godine. Aleksandar Sergejević Puškin, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd. Možda je koštala pedeset tadašnjih dinara, a možda je bila besplatna. Možda je jedan čovek olovkom zabeležio cenu na kraju knjige, a onda je drugi čovek kupio knjigu i trag olovke je nestao. Danas, ovi prodavci, utisnu tu cenu iz sve snage, lupe je kao da je Puškin bio neka krava. Kasnije, kad dođem kući razmišljam kako da se otrgnem te cene, silovite, neizbrisive. Možda gumice više nisu kvalitetne, a možda su i olovke pobesnele. U redu je, mislim. Nije grafit kriv. Niko nije kriv. Nikada neću zaboraviti „Pikovu damu“. Štampana je u šest hiljada primeraka, neke davne 1970; ne sećam se tačno. Nije to mnogo prijatelji, nije. Tada je postojala država koja je mogla da pročita i više od šest hiljada primeraka. Sećam se i „Biblioteke Šeherezada“ koja mi je omogućila da čitam najdivnije Puškinove priče i sanjam tople noći, poneki dvoboj i kako me neko ujutru doziva jednim dugim „baćuška“.
Sada treba da napišem svoj roman i da mi ga neko objavi. Treba da smislim kako će da izgledaju korice, treba da odaberem i fotografiju koja će me predstaviti čitaocima. Moj izdavač će sve srediti u Narodnoj biblioteci. Pokloniće mi barkod. Mahaće prvim primerkom mog romana i ispijaće svoje omiljeno piće. Dunuće dim svoje cigarete u pravcu mog bledog lica i reći „gotovo je“. A ustvari ništa nije gotovo. Ako sam mlad pisac, neafirmisan, cena će mi biti niska. Zvaću se pisac od „300 din“ a ako imam sreće to će biti moja čista zarada. Ne kaže to moj izdavač! Ne! Ne kaže to, ako ćemo iskreno, ni čitalac. To kaže barkod. Godinama je dobijao na snazi, oformio se, postao ličnost. Kao neki superheroj izašao je iz svog skloništa, poleteo, pao, ali i ustao. Snažan i nesalomiv. Ima dva metra i orgomne mišiće. Da je ova priča sinopsis za holivudski horor film B kategorije, verovatno bi barkod bio nekakav psihopata, ubica sa elektronskim glasom.
Jednom je jedan čovek pokušao da mi objasni reč „vrednost“. Naravno, govorio je o barkodu. U redu, mislim. Sve je to u redu. Ali, dokle misli da se šali sa mnom?
kvakabezvrata 