Bilo je to prošlog četvrtka. Pošto je i poslednji izdavač na ovome svetu odbio da izda moj roman sa izgovorom da je previše intelektualan i nipošto ne odgovara standardima koji vladaju na tržištu, rešio sam da se ugledam na američke pisce poput Fantea i Bukovskog.  Objasnio sam svome prijatelju kako funkcionišu stvari. Rekao je da sam lud. Tvrdio sam da mogu da radim kao konobar ili kao stolar. „Hajde nabroj pića koja znaš“.  Belo vino. Crno vino. Roze. „Znaš li šta je medijapan?“. Drvo. Luksuzno drvo.  „Napravi skicu spavaće sobe“. Skica? Je l’ to ono kad crtaš Čoveka a on izgleda kao Čiča Gliša?

Svaki početak je težak. Entuzijazma imam koliko hoćeš. Jeste da su mi mnogi odgovarali negacijom, ali ništa to ne menja. Dokle god odgovaraju na tvoja pitanja, to je u redu. Problem je kad prestanu. Tada više ne znaš šta si hteo da radiš, ne znaš ni koga si molio da ti da priliku da budeš kelner ili stolar.

Kažem svome prijatelju da ću da odem u Ameriku i da ću sledeće godine da budem milioner.  Nisu toliko ni bitni ti milioni, bitno je što znam da ću da postanem milioner. A postati je bolje nego biti. Zaista.

Spakujem kofere, šta drugo. Uzmem turističku. Imam i rođaka u toj divljini. Kad, javi mi se jedan izdavač. Bojko ili tako nešto na B. U redu. B. Da vidimo koje reči sve počinju da B. Brat. Bog. Biće. Brada. Bizon. Zvuči na uspeh, pomislim. B je lepo slovo.  Bojko  podržava moju ideju da se preselim u Ameriku. Bojko me čak i savetuje da odem. Kaže, sve će on da uredi. Bojko oseća moj talenat. Tražim od njega da prodiskutujemo o mom naučno- fantastičnom romanu. Bojko kaže da ne voli sve te priče oko toga šta je pisac hteo da kaže. Bojko nije pričitao moje remek-delo. Ma nije ni važno. Pitam se da li je Bojko lud.

Moj prijatelj kaže „Ne valja ti kad neće da te objave, ne valja ti kad hoće“. U pravu je. Stvarno je u pravu.

I Bojko pakuje kofere . Želi da sedi pored prozora. Puštam ga. Neka gleda krilo aviona i oblake. Neka gleda. Bojko zna engleski. Nema problema.

Imam zakazan susret sa jednom mladom osobom. Bojko me pita da li sam gej. Nisam, kažem. Bojko kaže, baš šteta.

Uveče standardni Holivud. Butine i sise i neki hip-hoperi. Pružam ruku gospodinu sinu gospodina Spilberga.

Gospodin Spilberg Junior se smeje nekontrolisano. Obećava mi saradnju sa njegovim ocem. Možda je PR, mislim. Možda je PR.

Razgovaramo o svačemu sem o romanu. Gledamo golotinju i ispijamo viski. Bojko klima glavom. Bojko, taj degenerik.

Ustajem i odlazim u hotel.  Bojko tvrdi da sam upropastio svaku saradnju sa Spilbergom. Žao mi je. Šaljem mejl gospodinu sinu gospodina Spilberga. Molim ga da mi oprosti. Usput dodam da volim Indijanu Džonsa. Naravno, mejlovi se nikada ne vraćaju nazad.  Ujutru se budim i pored kreveta ugledam svoj budilnik. Osam je sati. Opet je četvrtak.

Propustio sam priliku da budem konobar ili stolar. Ali, bogami, neću propustiti priliku da im se svima napijem krvi. Jednom, kad postanem milioner. Jednom kad napišem roman na vc-papiru i kad ga prodaju na aukciji za 700 000 evra. Ili tako nešto. Nadam se samo da neću tada biti u grobu. Posthumno postati poznat je smejurija.

 

Advertisements