Bilo je to jednog sivog i kišovitog dana. Mnogi od nas požele da takve dane preskoče ili ih jednostavno prespavaju. U krevetu sam, u zamračenoj sobi sa tanjirom pite sa višnjama i bokalom prepunim vode. Čujem kuler svog notebook-a. Tu su svi Hičkokovi filmovi. Dosta je, kažem. Treba da obrišem Keri Granta, Gregori Peka, Grejs Keli, Ingrid Bergman i druge lepotice. Hičkok obožava kada visiš sa litice. Ne bi mi smetalo da visim bilo gde. Sve je bolje od ovog valijumskog jutra. Pogledam u sat. Prošlo je tek sat i dvadeset minuta. Šta da radim sa ostalim vremenom? Kako da ga ubijem? Ogledao sam i previše filmova u poslednje vreme. Mada, šta je uopšte „previše“? Zahvaljujući Panahiju poznajem Teheran bolje od nekog ko živi u njemu, znam sve o tamošnjim ženama, a počeo sam da razumem i neke izraze na persijskom. Ostao mi je samo Madžidi. Ali, i on je postao predvidiv. Potrebno mi je da vidim nešto što liči na bunt. Lutam, priznajem. Uvek se odmaram gledajući Hičkokove filmove. Odmaram se od svih drugih žanrova, gledajući čistu dramaturgiju. Dalijeve scene sna u „Spellbound-u“ čine da se osećam kao deo nečeg veoma važnog. Ta magija o kojoj sam sanjao ceo život mi je pred očima. Film.
Bilo je to devedeset i devete ili tako nešto. Ne sećam se. Jedino što pamtim jeste Ridlijev „Alien“. To je bilo dovoljno da poželim da odem u Holivud i stvaram filmove. Onaj čarobnjak Melijes se verovatno osećao isto. Divna reč: čaroban. Kad promisliš malo, shvataš, stvarnost može biti čarobna, i čarobno može biti stvarnost. To je ono što vidim. Sličice koje traže da budu spojene. Sličice koje moraju biti snimljene. Ljudi i njihove ideje koje zaslužuju da budu napisane na klupi, u srcu. Lupam gluposti, to je samo scena iz Bresonovog filma „Au Hazard Balthazar“. Ponekad se plašim da ću početi da živim sve te scene iz filmova koje obožavam. Mislim, ne zbog sebe. Zbog drugih. Onih koji misle da sam društveno neprihvatljiv jer ne mogu da se oslobodim svojih snova. U redu, smejem se. Neka vam bude. Čini mi se da je najbolje da obučem odelo, da se nalickam kao kakav kicoš i napišem pesmu o svome detinjstvu. Ali na pameti mi je Dalijevo „Oko“ – dizajn za „Spellbound“. U filmu sam. Konačno. Čitam: „ Dali se sprijateljio sa modnim dizajnerima Koko Šanel i Elzom Skjapareli“. Obećavam da ću od sada da pišem potpuno go ili u najboljem odelu.
Umetnost je najbolja kafana. Prepuna pesme, prljavih stolova i alkohola. Konobari su najbolji glumci jer glume sebe.
Onaj „Pustinjski cvet“ koga slušam pomaže mi da odredim svoje koordinate. Vraćam se u svoj krevet. Nije mi toliko loše. Svestan sam sebe i Vremena. Sada moram da pišem noćima da nadokandim propušteno. Jer, umetnost mrzi lenčuge.
kvakabezvrata 