– posvećeno Maji M.

Godine 1957. umro je Moša Pijade u Parizu, jedan od najbližih Titovih saradnika. Ovo ime pamtim još iz detinjstva zbog očevih školskih knjižica i pečata osnovne škole koja je tada nosila ime predsednika Savezne skupštine.  Iste godine Mao Ce Tung piše o pravom načinu rešavanja nedoumica među ljudima, a u Nemačkoj se rađa plastična kesa. Svet je pozornica.

Skoro sto godina pre, američki botaničar Frančo Vole, osmislio je papirne kese. U čemu se onda odgleda budučnost čoveka i njegove sredine? Život je voda. Život je drvo. Život je beli medved. Da li je razvoj tehnologije unazadio čoveka u nekim njegovim segmentima? Izgleda da je Horhe Luis Borhes bio u pravu kada je napisao da će čovek „sanjati snove lepše od današnje jave.“ Međutim, tu nije kraj. Neke kese su dobile na ekstravaganciji i postale deo različitih brendova. Eko timovi su tvrdili da plastične kese sadrže u sebi polietilen koji ih razlaže pod uticajem UV zračenja. Ali svima je jasno da je ta tvdnja tačna ako se odnosi na jednu takvu kesu, a ne na hiljade zatrpanih na deponijama. Bilo da plivaju na površini Dunava, igraju uz pomoć vetra po ulicama gradova,  ili ukrašavaju krošnje drveća – te kese imaju tužnu sudbinu. Retko su same, uglavnom u mnoštvu drugačijih, još ružnijih. Živi duže od čoveka, u blatu, smradu.  Ali ta kesa i nije toliko obična koliko nam se čini. Ona je bumerang današnjeg društva. Ne možeš je se osloboditi jer je sveprisutna. U konformističkom i društvu tehnološkog napretka, ova kesa postaje sinonim za sve ono što predstavlja današnjeg čoveka kao i njegov odnos prema životu.  Život današnje kese vredi koliko i stvari koje stavljate u nju. Stvari. Stvari. Stvari. Da li će siromaštvo sprečiti čoveka da odabere alternativu, ili da je stvori ukoliko je trenutno nema?

U filmu „American Beauty“ Sema Mendesa, koji je dobio pet „Oskara“ Američke filmske akademije 2000. godine,  Riki Fits snima film o plastičnoj kesi i pokazuje ga svojoj devojci Džejn. Inspirativna scena o plastičnoj kesi govori o čoveku koji ceo život kupuje stvari. Plastična kesa ga ceo žvot prati. On ulazi u tu igru, ali izlazi iz nje nesrećan, bez želje za životom, bez ikakve spoznaje. U zaključku, Riks govori o lepoti definišući svoj život kroz život jedne kese.

Ramin Barani snimio je poetičan film „Plastic Bag“ 2009. godine o izgubljenoj plastičnoj kesi koja traži svog Tvorca. Priča prati put plastične kese od svog rođenja; dana kad ju je Tvorac uzeo i u nju stavio namirnice, dana kad ju je bacio posle čega je završila na deponiji, pa sve do Pacifika gde je sa ostalim kesama napravila kontitent od sebe same. Film traje nešto manje od devetnaest minuta i u poslednjim kadrovima, kesa izgovara svoju želju: želi da je Tvorac uništi kako bi konačno mogla da umre. Verner Hercog u ulozi plastične kese već na početku postalja pitanje:“ Da li je znaš? Jesi li je nekad video?“ . Personalizovana plastična kesa se sve vreme pita „ko je?“ i „kuda ide?“ Čak i ona traži ljubav i bez ljubavi ne želi da postoji. Ali, koliko god bili tužni zbog svega što se dešava jadnoj kesi, užasan prizor „plastičnog kontinenta“ na Pacifiku, treba da nas osvesti i natera da postavimo sebi pitanje: „Ko je ovde čudovište?“. Za kesu su to konji, meduze, ribe, galebovi…svi oni koji joj pokazuju koliko je beživotna.

A šta je sa čovekom?

Zahvaljujući Alber Kamiju moj zaključak je da:

„Čovek ne sme da se tako lako prepušta događajima.“

Preporuka:

Advertisements