Zovem se 1967-a i pravim talase!

Ovaj esej bi mogao da bude bajka. Što da ne?, mislim. Moderna bajka.

Bilo je to davne hiljadu devetsto šezdeset i sedme.

Svašta se dešavalo u svetu. Pozornice su se menjale, brzo. Sećam se, bilo je leto. Čitala sam o filmadžijama koji su menjali tokove srpske kinematografije. Bilo je svačega te godine, kažem. I „Buđenje pacova“ i „Kad sam mrtav i beo“ Živojina Pavlovića i „Jutro“ Puriše Đorđevića i „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, ali i „Ljubavni slučaj ili Tragedija službenice PTT-a“ Dušana Makavejeva.  Različiti filmovi, zaista. Buntovni, erotični, drugačiji.

Sećanja mi naviru: „Bal vampira“ Romana Polanskog npr.

Potvrđujem 1967.

„Bal vampira“ je bio prvi film Romana Polanskog koji sam odgledala. Došao je u moje ruke i zavrteo se u mom dvd player-u sasvim slučajno. Nikada neću zaboraviti glas sa početka filma, zanimljive kostime,  predivnu Šeron Tejt, ludog profesora, vampire i muziku Krištofa Komede koji je poznat po saradnji sa Polanskim. Radio je muziku i za „Rozmarinu bebu“, „Nož u vodi“. Kasnije, nekako je bilo logično da odgledam skoro sve njegove filmove.  Roman Polanski, zagonetan i setan…

Bilo je neizbežno. Dogodilo se na fakultetu. „Boni i Klajd“ Artura Pena i „Samuraj“  Žan Pjer Melvila. Artur Pen, preteča „novog Holivuda“, plemeniti buntovnik i Žan Pjer Melvil poznat po svojim film noir kriminalističkim dramama, ali i sporednoj ulozi u filmu „Do poslednjeg daha“. Voleli su ga predstavnici francuskog novog talasa. Tako se priča.

Ketrin Denev svi obožavaju. Od Rožera Vadima, Žak Demija, Romana Polanskog, Fransoa Trifoa, Marčelo Matrojanija, Toni Skota, Lars Von Trira i mnogih drugih.

Naravno, ovde se radi o „Lepotici dana“.

Potvrđujem 1967.

„Lepotica dana“, nagrađen „Zlatnim lavom“,  film Luisa Bunjela,  reditelja koji je izjavio:

„Nothing would disgust me more morally than winning an Oscar.“

Pa, i šta će mu „Oskar“ kad ima „Zlatne palme“, zar ne?  Ipak, „Oskar“ se desio 1973. u kategoriji za najbolji strani film- „Diskretni šarm buržoazije“.

Moja bajka ne može da se završi. Ima još mnogo toga da se kaže.

Trebalo bih da pomenem i komičara Žak Tatija i majstora samurajskih filmova Masaki Kobajašija i njihove filmove „Vreme za igru“ i „Pobuna samuraja“ iz 1967. Ali, o tome neki drugi put.

Čini mi se da su šezdesete kao lik Džejn iz „Samuraja“. Da mogu da govore, rekle bi isto što i ona:

„I like it when you come round, because you need me.“