U pokušaju da razumem sebe i svoju sadašnjost, vratila sam se u prošlost.  Čitala sam o srpskim srednjovekovnim ali i novovekovnim dinastijama. Pokušala sam da zapamtim važne spomenike srpske istorije, trudila sam se da shvatim razliku između Obrenovića i Karađorđevića, i sa žalom sam gledala fotografije srpskih manastira koje su gradili vladari iz dinastije Nemanjić. Dugo sam posmatrala  fotografiju portreta sv. Save i Stefana Nemanje kao monaha Simeona u manastiru Mileševi iz 1225. godine.  Stefan Nemanja ima dugu sedu bradu i krupne, pomalo tužne oči. Pitam se da li će one sile koje su stvorile red i civilizaciju uspeti da ih sačuvaju? Čovek više nema strpljenja. Njegova porodica se raspada i pre nego što je oformljena, njegova država odavno ne postoji, nestali su vladari, a nestao je i narod. Kuda? Kako? Nekada su ljudi radili u poljima, a danas u fabrikama. Reditelj nemačkog espresionizma Fric Lang snimio je film „Metropolis“ 1926. godine. Hitler je obožavao ovaj film, ali iz pogrešnih razloga.  U ovom filmu ne raste cveće, ništa ne raste u gradu Metropolisu osim zlobe. Radnička klasa predstavlja robove, a jedan maleni čovek- pobunjenik- želi da zaustavi vreme- vreme koje teče- ali ne ono naše univerzalno vreme, ne, već ono drugo- nametnuto.  Taj Lang, taj genije, snimio je još jedan film o nemoći čoveka da se odupre samom sebi  film „M“ iz 1931. godine.  I ta žena robot, Hel iz „Metropolisa“, šta je ona?  Smešno je to što čovek kada uništi mašine, izgleda kao da je uništio samog sebe.  Pitam se gde je ta civilizacija? Pitam se šta je ona? Ta reč, u poslednje vreme mi zvuči kao marketing, neopipljiv i slojevit. Treba da kopaš i kopaš, treba da učiš i učiš da bi shvatio šta se nalazi ispod površine. Zar je to teško?  U svakom slučaju „Leksikon sranih reči i izraza“ Milana Vujaklije nudi vrlo precizan odgovor na moje tako direktno pitanje. Civilizacija jednako prosvećenost.

Stefan Uroš IV Dušan odnosno car Dušan „Silni“ je nasilničkim putem došao na vlast svrgnuvši svog oca Stefana Uroša III Dečanskog. I Stefan Dečanski nije imao baš čistu prošlost. Uvek je bilo sukoba među braćom, među očevima.  Nagoni koje smo obuzdavali i koji nam se sada vraćaju kao bumerang, šta se dešava sa njima? Oni nam ruše domovinu,  oni veličaju kriminal i bezobzirno bogaćenje i stvaraju seksualni haos.  Lazarevići su ponosno veličali svoje krvno srodstvo sa Nemanjićima i kult dinastije(čitaj porodice, u ovom slučaju), a danas, šta je danas? Test očinstva, pretpostavljam.  Ne zatvaram oči, držim ih širom otvorene. Pitam se koja je svrha Čoveka?  Ostala bića imaju svoj „circle of life“ kako je to lepo otpevao Elton Džon,  čuveni soundtrack za Diznijev film „Kralj lavova“.  Kažu da bi se naša planeta oporavila nakon samo šest meseci od potpunog nestanka Čoveka. Lako je poverovati. A Čovek? Šta on misli? On zna da će biti veliki prasak, zna da će jednog dana erupcije na Suncu biti prevelike i da će ga koštati svega.  Svega onoga što i onako nema.

Ipak, ne mogu zaboravim ljude koji su stvorili nešto, učinili nešto. Oni koji su zabeležili prolaznu lepotu i učinili je trajnom. Oni koji su ostavili svoj otisak, oni čije senke stoje iznad nas. Senke naših predaka.

Advertisements