Kad jedan čovek pomisli da je kraj, drugi u tome vidi početak. Ljudske sudbine, daleke, lepe, tužne. Svuda.

Biti neko, misli Sofija, to je ozbiljno opredeljenje.

Sofija sedi u svojoj sofi sa šoljicom kafe u rukama. Sluša tišinu dok gleda kroz prozor sve te usamljene zgrade. Krovovi ravni, nebo maglovito i ptice zaustavljene u neodređenom letu. Ništavnost, to je ono što oseća.

Sofiju prijatelji zovu Sofi. Kad je na ulici zaustavi neki kolega sa fakulteta i oslovi je punim imenom i prezimenom, Sofija gleda nemo… kao da će da zaplače. Jedino što čuje jeste prelepa Betovenova „Za Eliza“, zagonetna, setna. Muzika se gubi u žamoru drugih nepoznatih glasova i Sofija nastavlja svoj put do kuće. Čeka je mačka na otiraču. Volela bi kad bi mogla da da ime toj mački. Jednom je majka pitala preko telefona da li je neko posećuje. Sofija se odmah setila crne mačke. Odgovorila je jednim kratkim „da“. Crna mačka, mislila je. Služila je mnogim piscima. Plašila je mnoge čitaoce. A nju? Nije osećala ništa prema toj mački.

Apsurdno je što se zove Mudrost. Sofija se nada da će jednog dana biti mudra. Ali sada? U ovome opasnom vremenu, opasno usamljena, ona jedino želi da spozna sebe i svet oko nje. Čitala je mnogo. Gledala je komedije Žak Tatija. Njen predivan usamljenički smeh širio se uglovima jednosobnog stana u kome su jedino zavese sa ogromnim žutim cvetovima bile istinski predmet moguće sreće. Sve ostalo je bilo jednolično.  Nekad bi zalutala neka šolja sa čajem među dvadeset rasutih knjiga po stolu. Sofija je tražila sebe okolo… po celom svetu i onda jednog dana završila u ovome malenom stanu sa pogledom na Savski kej. Nije se žalila. Nikada.

Plašila se godina koje dolaze. Nisu joj smetale dve bore na čelu. Volela je svoje ruke, mekane, bez pega, bez staračkog crvenila, bez svih tragova Vremena. Sofija je mlada devojka, obrazovana. Ima dugu farbanu plavu kosu i tamne oči. Može da zavede Sunce, samo ako bi htela. Ali, ne.

Zar je potrebno da postane neko da bi bila nešto? To je društvena uslovnost, misli. Svi očekuju da postaneš nešto. Treba da završiš fakultet i objaviš da imaš diplomu- svima! Drveću, oblacima, cverglanima, vrapcima… ljudima. Treba da kažeš- ja sam taj i taj, znam to i to. Ljutila se Sofija. Mnogo se ljutila. Ona nije želela da maše svetu svojom diplomom, nije želela sve te znatiželjne poglede… želela je da bude nešto, da postane nešto… Ona, Sofija, pa ona nije diploma. Ona je žena, mlada, neistražena. Toliko voli što je ona. Toliko je svesna svoje lepote i svog znanja, ali joj se uvek čini da to može nekako bolje, bolje… najbolje. Znala je da ustvari ništa ne zna. I dok gleda zalazak Sunca nad Beogradom, dok gleda kako svetolost uranja u Savu( da, njen brat od ujke se zove Sava, kako je to lepo ime!), ona zamišlja neke druge obale, okean, možda. Zamišlja sve, samo ne ovo ovde. Ne razume samu sebe. Možda preteruje, misli. Još onda dok je gledala po nekoliko sati iranske filmove, u zamračenoj sobi, shvatila je da mora da bude srećna. Ima svoj dom, svoju porodicu, svoje- ja. Ima sebe, ima sebe, naravno. Upijala je drugačiju kulturu, slušala persijki, trudila se da nauči toliko mnogo o ženama i njihovim snovima. Žena je žena, pomislila je. Žena je žena svuda na planeti i ne može nikada biti drugačija. Te predivne žene i njihova prelepa lica, te muslimanke iz filmova, naučile su je mnogo, mnogo su joj pružile. Plakala je ponekad dok je gledala kako prerušene pokušavaju da se uguraju na stadion da gledaju futbalsku utakmicu. Zaista je bila tužna. Ohrabrili su je filmovi, uvek bi je ohrabrili. Kad god joj je teško ona gleda filmove. Kad god joj treba neki odgovor, ona gleda filmove. Kad god želi da postane neko i nešto, ona gleda filmove. Ne zna mnogo o magiji. Njen profesor će joj objašnjavati na koji način funkcioniše filmska kamera, trudiće se da nauči sve o sočivima, o kadriranju, o snimanju filmova. Ali, uprkos svemu tome, magija koja je oduševljava- nije samo igra svetlosti- magija o kojoj ona stalno misli, koju oseća- jeste onda kad odgleda film i poželi da je u njemu, onda kad joj slika da odgovor na sva životna pitanja. Može li to tako? Može li to tako da bude? Sofija je bila nesigurna. Može li da veruje sebi i svome subjektivnom doživljaju? Pobogu, ona je scenaristinja.

Sofija je znala samo jednu stvar. I čvrsto je rešila da nikada to ne zaboravi. Ona, Sofi, koja toliko izgleda kao neka francuska glumica- možda čak i Ana Karina, samo da nije plava- tvrdi da jedan umetnik mora da neguje taj osećaj koji ima prema umetnosti, prema tuđim delima, a ponajviše prema svojim. U redu, mislila je, sutra ću da napišem nešto a onda ću to da bacim u đubre. Mnogo priloga, mnogo gluposti, nedovršenih rečenica, bez ikakvog značenja. Njen neuspeh je što još uvek ne može da prevaziđe ono lokalno u sebi i stvori nešto univerzalno, nešto kao što je „Pijani brod“. Koliko još mora da uči? Koliko još mora da stvara? Koliko rečenica mora da ispiše da bi bila sigurna da je „to- to!“

Sofija oblači svoj ljubičasti kaput na cvetove i izlazi na ulicu. Njen grad, njena duša, njen univerzum. Jedan reditelj je rekao- treba početi od sebe. Treba videti sebe. A onda videti i druge. To će stvoriti okruženje, stvarno okruženje u kojem će likovi, poput likova u grčkim tragedijama, početi da delaju- i to ne da bi podražavali karaktere. Sofi će ponovo uskočiti u ulogu ali ne da bi prikazala sebe drugima. Sofi će raditi, stvaraće i baš zvog tog njenog „ličnog“ delanja Sofi će iskoristiti svoj karakter. Sofi će sazreti, naučiće još mnogo toga. Ali, u osnovi, neće moći da se oslobodi usamljenosti.

To je verovatno samo početak, misli, nikako ne može da bude kraj.

Advertisements