Soba

Stari stanovi, ali izgledaju kao novi. U Srbiji bi bili novi, ali tamo gde ona živi to su sasvim sigurno stari stanovi. Stare zgrade nisu problem. Lepe su na svoj način. Zidovi su čisti. Vrata su teška. Kvake su metalne, grube. Lift je u funkciji. Nedaleko od zgrade nalazi se veštačko jezero i ogroman park sa ljuljaškama za odmaranje. Biciklistička staza. Trim staza. Drveće. Na brdu je i azil za životinje. Malo dalje- bolnica, okružena smrčama. Možeš da naletiš na divlje jagode. Možeš i da se igraš sa vevericama. Ispred zgrade ljudi ostavljaju svoje bicikle. Taj sa korpom, italijanski bicikl, to je njen bicikl. Terasa je okrenuta ka dvorištu gde ljudi šire veš i gde se deca igraju. Pokošeni travnjak. Skroman pogled na grad. Čuje samo prirodu, ništa više. Mirno je. A toliko je ljudi. Beli čaršavi koji se pomeraju na vetru. Svežina proleća. Ustaje iz kreveta. Kuva sebi čaj i izlazi na terasu. Gleda u prozor njegove sobe. Kuća preko puta ima divnu stolariju. Seda na stolicu. U pidžami je, ogrnuta svojim ljubičastim džemperom. Kosa joj je čupava od spavanja. Jedna veverica se igra na drvetu. Zatvara oči. Kad ih ponovo otvori shvata da je zavesa sa prozora pomerena. Znači-video ju je. Ne zna šta da misli. Pogleda u nebo bez oblaka. Biće ovo lep dan, pomisli. Oseća glad, ali odlučuje da pojede sendvič u gradu. Na radnom stolu naslagane su knjige. Dok se oblači zagleda stvari po svome stanu. Omiljenu fotelju. Plavu pisaću mašinu koju je dobila za rođendan. Olovke svuda. Uramljeni poster filma „Rio Bravo“. Otvorena knjiga „Hičkok-Trifo“. Život joj se čini besmislenim. Okružena je fikcijom. A napolju: buka i bes. Obući će svoj najbolji sako i svoju najbolju košulju. Poneće svoju omiljenu teget torbu. Ne zna šta da stavi u nju. Olovke? Papir? Koju knjigu? Koji film? Odlučuje da su joj potrebni samo ključevi i nešto novca. Danas će biti drugačija. Izgleda lepo. Oseća se lepo. Pomalo tužno. Zaključava stan i rešava da se spusti stepenicama. Seda na bicikl i odlazi. Prolazi pored njegove kuće. Drago joj je što ima  naočare jer može nesmetano da pogleda u njegov prozor. Primećuje da je otvoren. Skoncentriše se na saobraćaj i vrlo brzo stiže do Univerzitetske biblioteke. Na ulazu postavlja sebi pitanje: Zašto sam ovde? Provodi dan u parku. Jedan Arapin joj nudi marihuanu. Pravi se da ne razume nemački. Usput pojede sendvič i popije jednu kafu. Posle dva sata, u povratku, prolazi pored Botaničke bašte. U glavi joj se javlja misao da danas treba da kupi cveće. Odlazi do cvećare nedaleko od svoga stana i kupuje jedan narandžasti i dva bela gerbera. Stavlja ih u staklenu vazu, a onda na svoj radni sto. Sređuje knjige i zapisuje reči koje joj padaju na pamet. Potpuno nepovezano sledeći inspiraciju. Cveće. Grad. Strast. Zvono na vratima. Podiže pogled. Pušta da zvoni. Jedanput. Dvaput. Triput dugo. Ustaje. Zna da je on. Šta da mu kaže? I on je nju gledao dok piše. Satima je sedeo na terasi i pio svoje vino. Trudila se da ga ne primećuje. Sve na njemu je bilo uznemirujuće. Način na koji drži cigaretu. Pogled. Ispijanje vina. Ponekad nije mogla da mu vidi oči jer je nosio tamne naočare. Gledao je i decu kako se jure po ulicama. Ostale prolaznike. Tada je slušala flamenko i Konča Buiku. Učini joj se da i sada čuje „No habra nadie en el mundo“. Oseća knedlu u grlu. Želi da krene i otvori vrata ali stoji ukopana. Zvono još jednom, pa tišina. Prilazi vratima i osluškuje. Zna da i on osluškuje. Da li da otvori? Šta ona zna o njemu? On je samo stranac. Stranac u kojeg je zaljubljena. Koraci u hodniku se udaljavaju. Izgubila je bitku, misli. Odlazi na terasu. On, sigurnim korakom prelazi dvorište. Zaustavi se i pogleda je. Čini joj se da će se ugušiti. Od čega? Od bola? Od ljubavi? Seda za sto. Ali ne može da ne gleda. Vreme staje. Jasno uspeva da vidi njegov širok osmeh. Maše. Pokazuje nešto. Okreće se iza sebe. Pogleda ga. Tek sad primećuje njegovu divnu plavu košušlju. Ustaje. Odlazi do ulaznih vrata. Otključava. Otvara. Gerberi. Gerberi na njenom pragu. Srećna je. Negde u hodniku- vrata se otvaraju. Potom slede užurbani koraci. Njegovi koraci. Oseća se prevarenom. Pre nego što uspeju bilo šta da prozbore, prilazi joj i strastveno je ljubi. Ona ga već voli. Svetlost rasipa svoje senke po stanu. Neke stvari ne može da vidi od svih tih gerbera koji su joj se zalepili za srce. Mirisi strasti pomešani sa iluzijama. Izgužvana posteljina. Dan se približava kraju. Mrak je i vreme je da zatvori prozor. Toliko želi da izađe na terasu. Poslednji put. Čega se plaši? Naslonjena na ragasto gleda u tog muškarca. I on gleda u nju. Zar je toliko teško podneti njegove poglede? Zar je teško prepustiti se? Nasmeši se. Uspela je. Ma šta sutra bilo, nije je briga. Pali kompjuter i počinje da piše. Ne osvrće se. Prati nadolazeće reči. Jake. Bolne. Divne. Oslobođena. Prepoređena. Čeka sledeće jutro.

Polarni medved

Budim se u 8 ujutru. Nedelja je. Pogledam kroz prozor.  Sneg. Vraćam se u krevet, ali ne mogu da zaspim. Čujem škripu vrata i stepeništa, toplotnu pumpu za grejanje, lavež pasa, lopatu koja udara o beton. Neko čisti sneg. Imam plan. Doručkovaću; poješću jednu pomorandžu i bananu, popiću crni čaj sa mlekom. Neću odmah sve to strpati u svoj organizam. Polako ću ga štelovati. Treba napisati 750 reči pre ručka. Posle podne ću ići u šetnju. Ali ne previše kasno. Kažu da ne valja. Uveče ću čitati Knut Hamsunov roman „Žene na studencu“, u izdanju „Progresa“ 1964. godine. Prevod: gospodin Milan A. Tabaković. Žute stranice, pomalo umrljane, ustajalog mirisa.  Žvrljotine na prvoj strani. Dok pišem, razmišljaću o Fransoaz Sagan. Trudiću se da brišem priloge i umesto zareza stavljam tačku. Pokušaću da se skoncentrišem na pisanje iako sve vreme razmišljam o biografiji Aleksandre Lemason „Virdžinija Vulf“. O filmu „Sati“. O Nikol Kidman. O Kaningenu. Ne mogu da radim pod takvim pritiskom. Moram da pokušam da shvatim sve te priče pre nego što napišem svoju. Gospođa Lemason piše: „Svaka individua je sastavljena od hiljadu lica“. Nije nimalo lako napisati biografiju o nekome. Pogotovo o Virdžiniji Vulf. Ova biografija nije kao ostale biografije. Kritičari sigurno smatraju da je previše lirski napisana. Setna je. Ali lepa. Dosta o tome. Imam plan, ali ga ne ispunjavam. Umesto toga gledam dokumentarac o malom, odbačenom polarnom medvedu Knutu i njegovom staratelju Tomasu. Pitam se šta znam o polarnim medvedima? Knut je mali, bespomoćan. Organizacija za zaštitu životinja smatra da je životinjama mesto u Prirodi, a ne pored čoveka. Ne znam da li je organizacija u pravu. Možda. A šta ako te Prirode više nema? Šta onda? Naučnici smatraju da će do 2100. godine beli medvedi potpuno nestati. Ukoliko se nastavi narušavanje ekosistema. Ukoliko se nastavi topljenje leda u polarnim predelima. Selim se na Hadsonov zaliv. Živim u provincijskom gradu u Kanadi, ponekad mi uspe da pogledam belog predatora u oči. A mogu da gledam i raspored migracija na CNN-u ili na sajtu explore-a uz pomoć 24-časovne kamere. Ne znam zašto ali na pamet mi padaju filmovi „Fargo“ braće Koen i „Mystery Alaska“ Džej Rouča. S jedne strane policajka Mardž u svojim sorel čizmama pored prevrnutog automobila marke Sierra, a s druge gos’n policajac i hokej igrač Džon Rasel Krou. Ima puno snega. Svuda. Spomenuti filmovi nemaju mnogo toga zajedničkog. Potpuna je glupost porediti ih. Neshvatljivo je zašto i pišem sada o njima. Ali, valjda je to tako u životu. Postajemo neko i nešto istražujući i nadajući se. Ko zna kuda te može odvesti dan? Pretpostavljam da mi sećanja na „Fargo“ i „Mystery Alaska“ naviru zbog onoga što vidim kroz svoj prozor. Sneg. Sneg. Sneg. I ne znam da li je slučajnost što sinoć započinjem da čitam roman „Žene na studencu“ a ujutru gledam dokumentarac o polarnom medvediću. Ne znam šta sve treba to da znači i šta ovaj dan želi od mene. Pisac i medved. Obojica su KNUT. Knut Hamsun me prati već nekoliko meseci. Kao što Džordža papir vodi do Meg u animiranom 2D kratkom filmu „Paperman“ tako i mene Hamsunov „Krug se zatvara“ vodi do „Pana“. Dobro je kad te uhvate knjige i filmovi. U redu je čak i kada poželiš da radiš  u nekom kampu, da snimaš tigrove, lavove, medvede. U redu je i kad za njima čistiš i kad o njima pišeš. Tomas je umro nekoliko dana nakon smrti četvorogodišnjeg medveda Knuta. Knut je bio prava senzacja. Bio je čak i na naslovnici Vanity Fair-a. Moj retriver je beo i kao mali je ličio na belog lava. Došao je u moj dom sa nepunih mesec dana. Piškio je po tepihu, dva puta je pao sa terase, a noću je sanjao strašne snove. Jaukao je kao beba. Ponašao se kao beba. Išao je svuda za mnom. Voleo je da se spušta niz stepenište. Svako jutro zahteva da ga pomazim. Kad planiram da ga ostavim, počne da povraća. Inače, moram da spomenem Hans Cimera. Uvodna scena sa špicom i sountrack „Fargo, North Dacota“. Ni to nema mnogo veze sa polarnim medvedima ali šta me briga. Prvi film braće Koen koji sam odgledala bio je „The man who wasn’t there“ iz 2001. Glumi Bili Bob Tornton, onaj bivši muž Anđeline Džoli koji pored glume i peva. Jednom sam slušala njegovu pesmu „Angelina“. Taj čovek je lud. Međutim, najmešniji film braće Koen je definitvno „Raising Arizona“. Nikolas Kejdž. Može li biti smešnije? Sve ovo treba začiniti osvrtom na jednu inspirativnu scenu iz „Mystery Alaska“ i voditeljku koja pokušava da kaže nešto pametno o hokeju, ali joj je mnogo hladno da ne može ni usta da otvori. A tu je i neki lokalni igrač od koga dobija nepristojne ponude. Lenard Vulf, muž Virdžinije Vulf, zbog ženine bolesti pravi spisak obaveza kojih se mora pridržavati. Virdžinija zadaje sebi zadatak: 750 reči dnevno. Minimum. Hm. Osam stotina i šesnaest reči. Moj dan je gotov.