Stari stanovi, ali izgledaju kao novi. U Srbiji bi bili novi, ali tamo gde ona živi to su sasvim sigurno stari stanovi. Stare zgrade nisu problem. Lepe su na svoj način. Zidovi su čisti. Vrata su teška. Kvake su metalne, grube. Lift je u funkciji. Nedaleko od zgrade nalazi se veštačko jezero i ogroman park sa ljuljaškama za odmaranje. Biciklistička staza. Trim staza. Drveće. Na brdu je i azil za životinje. Malo dalje- bolnica, okružena smrčama. Možeš da naletiš na divlje jagode. Možeš i da se igraš sa vevericama. Ispred zgrade ljudi ostavljaju svoje bicikle. Taj sa korpom, italijanski bicikl, to je njen bicikl. Terasa je okrenuta ka dvorištu gde ljudi šire veš i gde se deca igraju. Pokošeni travnjak. Skroman pogled na grad. Čuje samo prirodu, ništa više. Mirno je. A toliko je ljudi. Beli čaršavi koji se pomeraju na vetru. Svežina proleća. Ustaje iz kreveta. Kuva sebi čaj i izlazi na terasu. Gleda u prozor njegove sobe. Kuća preko puta ima divnu stolariju. Seda na stolicu. U pidžami je, ogrnuta svojim ljubičastim džemperom. Kosa joj je čupava od spavanja. Jedna veverica se igra na drvetu. Zatvara oči. Kad ih ponovo otvori shvata da je zavesa sa prozora pomerena. Znači-video ju je. Ne zna šta da misli. Pogleda u nebo bez oblaka. Biće ovo lep dan, pomisli. Oseća glad, ali odlučuje da pojede sendvič u gradu. Na radnom stolu naslagane su knjige. Dok se oblači zagleda stvari po svome stanu. Omiljenu fotelju. Plavu pisaću mašinu koju je dobila za rođendan. Olovke svuda. Uramljeni poster filma „Rio Bravo“. Otvorena knjiga „Hičkok-Trifo“. Život joj se čini besmislenim. Okružena je fikcijom. A napolju: buka i bes. Obući će svoj najbolji sako i svoju najbolju košulju. Poneće svoju omiljenu teget torbu. Ne zna šta da stavi u nju. Olovke? Papir? Koju knjigu? Koji film? Odlučuje da su joj potrebni samo ključevi i nešto novca. Danas će biti drugačija. Izgleda lepo. Oseća se lepo. Pomalo tužno. Zaključava stan i rešava da se spusti stepenicama. Seda na bicikl i odlazi. Prolazi pored njegove kuće. Drago joj je što ima  naočare jer može nesmetano da pogleda u njegov prozor. Primećuje da je otvoren. Skoncentriše se na saobraćaj i vrlo brzo stiže do Univerzitetske biblioteke. Na ulazu postavlja sebi pitanje: Zašto sam ovde? Provodi dan u parku. Jedan Arapin joj nudi marihuanu. Pravi se da ne razume nemački. Usput pojede sendvič i popije jednu kafu. Posle dva sata, u povratku, prolazi pored Botaničke bašte. U glavi joj se javlja misao da danas treba da kupi cveće. Odlazi do cvećare nedaleko od svoga stana i kupuje jedan narandžasti i dva bela gerbera. Stavlja ih u staklenu vazu, a onda na svoj radni sto. Sređuje knjige i zapisuje reči koje joj padaju na pamet. Potpuno nepovezano sledeći inspiraciju. Cveće. Grad. Strast. Zvono na vratima. Podiže pogled. Pušta da zvoni. Jedanput. Dvaput. Triput dugo. Ustaje. Zna da je on. Šta da mu kaže? I on je nju gledao dok piše. Satima je sedeo na terasi i pio svoje vino. Trudila se da ga ne primećuje. Sve na njemu je bilo uznemirujuće. Način na koji drži cigaretu. Pogled. Ispijanje vina. Ponekad nije mogla da mu vidi oči jer je nosio tamne naočare. Gledao je i decu kako se jure po ulicama. Ostale prolaznike. Tada je slušala flamenko i Konča Buiku. Učini joj se da i sada čuje „No habra nadie en el mundo“. Oseća knedlu u grlu. Želi da krene i otvori vrata ali stoji ukopana. Zvono još jednom, pa tišina. Prilazi vratima i osluškuje. Zna da i on osluškuje. Da li da otvori? Šta ona zna o njemu? On je samo stranac. Stranac u kojeg je zaljubljena. Koraci u hodniku se udaljavaju. Izgubila je bitku, misli. Odlazi na terasu. On, sigurnim korakom prelazi dvorište. Zaustavi se i pogleda je. Čini joj se da će se ugušiti. Od čega? Od bola? Od ljubavi? Seda za sto. Ali ne može da ne gleda. Vreme staje. Jasno uspeva da vidi njegov širok osmeh. Maše. Pokazuje nešto. Okreće se iza sebe. Pogleda ga. Tek sad primećuje njegovu divnu plavu košušlju. Ustaje. Odlazi do ulaznih vrata. Otključava. Otvara. Gerberi. Gerberi na njenom pragu. Srećna je. Negde u hodniku- vrata se otvaraju. Potom slede užurbani koraci. Njegovi koraci. Oseća se prevarenom. Pre nego što uspeju bilo šta da prozbore, prilazi joj i strastveno je ljubi. Ona ga već voli. Svetlost rasipa svoje senke po stanu. Neke stvari ne može da vidi od svih tih gerbera koji su joj se zalepili za srce. Mirisi strasti pomešani sa iluzijama. Izgužvana posteljina. Dan se približava kraju. Mrak je i vreme je da zatvori prozor. Toliko želi da izađe na terasu. Poslednji put. Čega se plaši? Naslonjena na ragasto gleda u tog muškarca. I on gleda u nju. Zar je toliko teško podneti njegove poglede? Zar je teško prepustiti se? Nasmeši se. Uspela je. Ma šta sutra bilo, nije je briga. Pali kompjuter i počinje da piše. Ne osvrće se. Prati nadolazeće reči. Jake. Bolne. Divne. Oslobođena. Prepoređena. Čeka sledeće jutro.