Hladno mu je, vidim. Oči su mu pune suza. Star je. Nosi svoj stari kačket iako sam mu poklonio novi. Pita me kako sam, da li sam se zaposlio, kuda mislim da idem. Ne ostavlja mi mnogo vremena da razmišljam. Traži odgovore odmah, bez okolišanja. Brzoplet sam. Nekad izgovorim mnogo stvari u jednoj minuti, bespotrebne gluposti. Kažem i ono što treba i ono što ne treba. Ne znam kome želim da se opravdam. Ne znam zašto to radim. Sneg pada. Stojimo u dvorištu. Ja gledam u asfalt, a on gleda u mene. Čeka da podignem pogled. Izbegavam. Priča o ratu. Priča o nekim drugim vremenima. Govori sve same istine. I dalje drži leđa pravo, ima beo ten, sedu kosu, ruke su mu mirne, mirnije od mojih. Jedne večeri, davne 1980. godine išao je sa svojom ženom na večeru kod prijatelja. Nije stigao ni sto metara od svoje kuće kada je pijani vozač udario njegovu suprugu, a potom i njega. Bio je u komi dve nedelje, nije imao pola oragana, svi su govorili „neće preživeti“. Preživeo je. Davno je to bilo, kaže.
„Bolničarka mi je kasnije pričala da je mislila da sam mrtav. Bio sam krvav, prepolovljen, utroba mi je bila pocepana, mogao si organe da vidiš. Ničeg se ne sećam. Ni udarca. Letao sam nekoliko metara i pao. Srećom, moju ženu udarac je sklonio sa puta. Morao sam godinu dana da koristim štake. Moj stariji sin preuzeo je domaćinstvo. Dugo mi je trebalo da se oporavim. Upisao je fakultet, znaš. Ali od toga je morao da odustane.“
Ne plače. Zastane malo da udahne vazduh. Preživljava svoj brodolom. Na trenutak mi se učini da je vreme stalo. Gledam svoju kuću. Belinu koja me okružuje. Star je, ali su mu ruke divne. Malo prljave, ali čvrste, ne toliko izborane. Drži se za ogradu. Izgleda da mu hladnoća ne može ništa.
„ Rekli su mi da tužim tok skota. Mogao sam da umrem. Mogla je i moja žena da umre. I šta bi onda bilo sa mojom decom? Ko bi njih pazio? Šta bi sa njima bilo? Zbog neke pijane budale. Kad sam se oporavio, otišao sam kod tog čoveka. Nije imao ženu. To je bila tuga. To što sam video. On i njegova mala deca, živeli su u nekoj brvnari, oronuloj, bez ičega. A ta deca! Da te bog sačuva. Musava, mršava, napaćena. Jedino što su imali bio je taj neki traktor. Hteo je da ga proda i da mi da pare. Ali sta da radim? Zar da uzmem poslednji dinar tim mališanima? Gledali su me svojim krupnim očima, onako prljavi. Čovek je plakao. Molio me da mu oprostim. Zahtevao je da ne odbijem njegov traktor. Ni onaj grozni automobil koji zamalo da presudi i meni i mojoj ženi… ni to nije bilo njegovo. Ništa na svetu nije bilo njegovo osim tog traktora. I te dece. Zar sam mogao da postupim drugačije? Otišao sam. Išao je za mnom, ljubio mi ruke. Deca su pratila svog oca. Gledali su me kao krivca. A šta su i drugo mogli da misle ti napaćeni stvorovi osim da sam ja kriv? Ja, koji sam došao da im uzmem traktor i da uništim njihovog oca. Međutim, njihov otac, odavno je uništen. Mnogo pre nego što je tuđim automobilom prešao preko mog tela.“
Priče, razne. Neke zapišem odmah, neke sačuvam, oblikujem, izmenim. Neke zaboravim. Bude mi žao. Ne stižem sve da zapamtim. Ponekad laže. Ne pokušava da me obmani, ne. Izmišlja, spaja deliće svog života. Zaboravlja, znam.
„Sneg samo pada. Prošle godine je zakasnio. Sve nas je iznenadio. Kako je to moguće, pitam se. Kako je moguće da te sneg iznenadi? Danas je sve moguće. Niko više ne radi svoj posao. Ali nisu ni plaćeni. Ja sam svoje milione pošteno zarađivao. A šta si mogao sa svim tim milionima? Ništa. Da kupiš mleko, hleb i malo mesa. Ako i to. I šta je milion? Jedna novčanica. Sada su milioni nešto drugo.“

Advertisements