Kada je otvorio vrata svoje hotelske sobe, pomislio je: „Ovo je najlepša soba na svetu“. Spustio je torbu i legao na krevet. Liv Ulman mu se smešila sa fotografije. Bio je umoran. Trebalo bi da siđe u restoran i večera. Losos ili nešto drugo. Ništa mu nije padalo na pamet. Zavese su bile navučene. U sobi je vladao mrak. Telefon je zazvonio samo nekoliko minuta kasnije. On je već uveliko spavao. Trgao se i ustao iz kreveta. Prišao je torbi i krenuo da vadi stvari. Telefon je zvonio i zvonio. Taj neprestani zvuk ga je nervirao i činio nervoznim. Odustao je od potrage. Stvari su razbacane ležale na podu. Izgužvane košulje. Zalutala četkica za zube. Knjiga Giljerma Arijage. Zašto je morao baš tu knjigu da ponese? Posmatrao je korice knjige. Bilo mu je muka i stomak mu je krčao. Osetio je užasnu prazninu. Odjenom mu se sve izgledalo besmisleno. Čak i ova hotelska soba i njene sive draperije i ogroman plazma televizor. Samo je jednom upotrebio daljinski, iz dosade. Pomislio je da bi trebalo da se istušira i osveži. Izgledao je iscrljeno. Uvek se tuširao vrelom vodom, njegovo telo je isparavalo, sapunica mu se slivala niz noge i odlazila u slivnik. Stajao je neko vreme ispred ogledala, razmšljajući kako da promeni svoj izgled i učini sebe imalo privlačnim. Možda da se obrija? Možda će to njegovom izgledu dati određenu svežinu. Mrzelo ga je. Uostalom nije bilo vremena. Obukao je belu košulju i sive pantalone. Znao je da je napolju sveže ali ipak nije poneo jaknu. Prebacio je sako preko ramena i sišao na prvi sprat, u bife. Žena u crnom mu je zatražila da pokaže karticu. Istrgla mu je iz ruke i ukucala nešto u svoj kompjuter. Pitala je da li očekuje nekog. Nije znao šta da joj odgovori. Otkud je on mogao to da zna? Seo je za sto i naručio večeru. Ispijao je svoje belo vino. Gledao je na sat. U vrata. U sve te zaposlene ljude. Ni sam nije znao šta da radi. Bio je usamljen ali se trudio da to niko ne primeti. Kasnije se prošetao gradom. Bila je gužva i niko nikog nije primećivao. Zastao je pored jednog izloga. Odlučio je da se sutra vrati i kupi taj beli sat, Dalijev sat.
Opet ta hotelska soba. Više nije izgledala tako lepa. Sekunde nikako da prolete, koliko još treba da čeka sutra? A opet, promocija će se završiti brzo i on će se opet vratiti ovde. Sam. U ovu prokletu sobu, na petom spratu. Broj 519. Smislio je govor još pre nego što je krenuo na put. Pričaće im o inspiraciji koju moraš da zaslužiš. Lagaće ih sigurno. Moraće! Jer bolje da laže druge nego sebe. A kad ga budu pitali koji pisci su uticali na njega, kome se divi, uzeće vazduh i što smirenije reći. Taj i taj. Taj roman. Taj period. Ta umetnost. To. To. To. U krajnjem slučaju, zato je i tu. Da priča. A toliko ga je mrzelo da objašnjava. Najviše bi voleo da im kaže: „Čitajte i upijajte. Slušajte ono što osećate dok čitate.“ Zašto nije mogao to da kaže? Kakva glupost. Kakva odvratna glupost. Ali , nije se dugo opterećivao time.
Nije hteo da bude deo manipulacije. Ali svet je poludeo! Sklonio je zavese. Napolju je bio mrak ali je svetlo gorelo u sobama. Prozori. Hiljade prozora. Hiljadu života. Ljudi, zaustavljeni u kretanju, lepi i očajni, ponekad, ali samo ponekad: tužni.
Učinilo mu se da živi sa Liv Ulman. Tu u tom luksuznom hotelu, u tom drugom životu, nepoznatoj zemlji. Kad bi se globus okrenuo, on ne bi znao gde se nalazi. I lakomisleno bi mislio kako se prostor menja neverovatnom brzinom. Crne rupe žive. Sigurno. A šta je sa Vremenom?
Sve su to bile obične gluposti. U susednoj zgradi, na drugom spratu ugasilo se svetlo. Senke su jurile po zidovima, lukavo se skrivale po ormanima, kao zmajevi sedele na svome blagu, na predmetima, bežale od lica,neprekidno varale i strpljivo čekale da ih svetlost od koje su stvorene, otera, ako ne zauvek(kad bi zauvek bilo zauvek) onda bar na neko vreme. Video je tog drugog sebe, i nije mu se svideo. Njegova veličanstvene senka se razvlačila, polako nestajala, topila se. Video je svoju senku, poput Dalijevog sata, svuda. Ali nikako nije mogao da je vidi onakvu kakvu je želeo, njena izobličenost ga je iritirala, nije video šta se nalazi unutar neuhvatljive tamne slike, čovekog izraza, oči možda ili usne, već nejasnu sliku sebe.
Pokušao je da zaspi. Bilo mu je vruće i jastuci su bili suviše mekani. Sve je bilo mekano i neodređeno. Lebdeo je na čistoj, beloj, svilenoj posteljini i bilo mu je užasno vruće, u vreme kad je napolju bila kasna jesen.
Sutradan, Sunce je neobično jako sijalo. Uredno je složio svoju belu pidžamu, i izašao iz hotela. Propustio je doručak ali to više i nije bilo važno. Osećao je da što pre mora da ukloni tog odvrtanog insekta koji mu se zalepio za utrobu, da se oslobodi svog straha od putovanja avionom, i da namesti dobro skazaljke koje mu se okreću oko glave. Ušao je u prodavnicu i prozborio ljubazno: „Bra dag!“. Nekoliko minuta kasnije, zadovoljno se smešeći, beli sat je proradio, onom uobičajenom životnom brzinom.

Advertisements