Crne oči bez straha u belom snegu, sakriven. Strpljivo čeka šum, neopredeljen. Jednom što je video, toga više nema. Put od koraka, daleko od čopora. A dlaka, siva, stara i ukaljana. Šuma bolna, hladna, pusta, na vrhu sveta posađena. Slep je i tužan, minijaturan. Jastučići na šapama, izbrazdani, unakaženi doživotno. Propada u snegu, sam. Tišina beskrajna, gluva, kao bolest. Belina, mreža Vremena, opkolila ga je i osudila ga, baš tačno kad i treba. Ne osvrće se, ne zna za drugo, u jamu bednu sramotno pada. Polumrtav, usamljen, bez straha. Noge čvrste, al’ nespretne, njegovi stubovi srama. Očnjaci slabi, usled pada, zauvek izgubljeni. Strašan, o da. Pahulje lepe se za grane, padaju sve učestalije. Šume Aljaske snažne, opake, odbacuju sav teret i bacaju ga dalje, dalje. Sunce sakriveno iza gustih oblaka, zaspalo je. Rana na stomaku, duboka i krvava a mrak sve bliži, kobniji. Od Prirode odbačen. Njegov život, daleki pogled.

Advertisements