Lica ili Zašto sam zavoleo John Cassavetes-a

Na ulicama, oni
Nesrećni jure
Njihova lica sanjaju
Jazz.
Pričaju besmislice
O ljubavi
Njihov smeh je smešan.
Hodaju po žici
To su kratki rezovi,
Šavovi. Našminkane oči.
U jednom glumcu,
Ženi.
Sve je u redu dok znaš sve pesme.
Ploče se vrte,
Ne govore samo da bi rekli.
Kamera luta, traži.
Maske, besne u šali
Istina je za njih večna.

Zovem se 1967-a i pravim talase!

Ovaj esej bi mogao da bude bajka. Što da ne?, mislim. Moderna bajka.

Bilo je to davne hiljadu devetsto šezdeset i sedme.

Svašta se dešavalo u svetu. Pozornice su se menjale, brzo. Sećam se, bilo je leto. Čitala sam o filmadžijama koji su menjali tokove srpske kinematografije. Bilo je svačega te godine, kažem. I „Buđenje pacova“ i „Kad sam mrtav i beo“ Živojina Pavlovića i „Jutro“ Puriše Đorđevića i „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, ali i „Ljubavni slučaj ili Tragedija službenice PTT-a“ Dušana Makavejeva.  Različiti filmovi, zaista. Buntovni, erotični, drugačiji.

Sećanja mi naviru: „Bal vampira“ Romana Polanskog npr.

Potvrđujem 1967.

„Bal vampira“ je bio prvi film Romana Polanskog koji sam odgledala. Došao je u moje ruke i zavrteo se u mom dvd player-u sasvim slučajno. Nikada neću zaboraviti glas sa početka filma, zanimljive kostime,  predivnu Šeron Tejt, ludog profesora, vampire i muziku Krištofa Komede koji je poznat po saradnji sa Polanskim. Radio je muziku i za „Rozmarinu bebu“, „Nož u vodi“. Kasnije, nekako je bilo logično da odgledam skoro sve njegove filmove.  Roman Polanski, zagonetan i setan…

Bilo je neizbežno. Dogodilo se na fakultetu. „Boni i Klajd“ Artura Pena i „Samuraj“  Žan Pjer Melvila. Artur Pen, preteča „novog Holivuda“, plemeniti buntovnik i Žan Pjer Melvil poznat po svojim film noir kriminalističkim dramama, ali i sporednoj ulozi u filmu „Do poslednjeg daha“. Voleli su ga predstavnici francuskog novog talasa. Tako se priča.

Ketrin Denev svi obožavaju. Od Rožera Vadima, Žak Demija, Romana Polanskog, Fransoa Trifoa, Marčelo Matrojanija, Toni Skota, Lars Von Trira i mnogih drugih.

Naravno, ovde se radi o „Lepotici dana“.

Potvrđujem 1967.

„Lepotica dana“, nagrađen „Zlatnim lavom“,  film Luisa Bunjela,  reditelja koji je izjavio:

„Nothing would disgust me more morally than winning an Oscar.“

Pa, i šta će mu „Oskar“ kad ima „Zlatne palme“, zar ne?  Ipak, „Oskar“ se desio 1973. u kategoriji za najbolji strani film- „Diskretni šarm buržoazije“.

Moja bajka ne može da se završi. Ima još mnogo toga da se kaže.

Trebalo bih da pomenem i komičara Žak Tatija i majstora samurajskih filmova Masaki Kobajašija i njihove filmove „Vreme za igru“ i „Pobuna samuraja“ iz 1967. Ali, o tome neki drugi put.

Čini mi se da su šezdesete kao lik Džejn iz „Samuraja“. Da mogu da govore, rekle bi isto što i ona:

„I like it when you come round, because you need me.“

O filmu i pticama

To jutro me je probudila ptica. Ružna i plava, čini mi se. Stajala je na simsu i užasno me nervirala. Želeo sam da nestane, odmah. Približio sam se polako prozoru i zatvorio ga što sam brže mogao. Sunčano jutro. Toplo. Četrdeset stepeni. Ptica je, naravno, odletela i nikada je više nisam video.  Svako jutro doručkujem jer mi bude muka od gladi. Putujem trideset i pet minuta svako jutro u jednom pravcu. Umorim se od svega toga; toplote i ljudi. Čuo sam neverovatne priče u autobusima, vodio neverovatne razgovore sa nepoznatima. I to jutro je bilo stvoreno za neverovatne događaje, naizgled smešne i trivijalne. Prizvaću ih jednog dana u sećanje, kada budem mislio da je važno, kao Guido iz „8 1/2“. „Life is a party, let’ s live it together.“

Vreme protiče brzo i pre nego što uspem da shvatim sve ono što sam čuo o poslovnoj komunikaciji, već sam u autobusu. Vraćam se kući. Žena na šalteru ima vatreno crvenu kosu, uvek mi se nasmeje kad me vidi.  Ne stignem ni da kažem kuda idem, ona prozborava: „ Znam, pamtim te po torbi“. Nasmešim se učtivo. Pogledam svoju trobu. Zelena je. Teška i prepuna knjiga. Tog dana sam često prekidao predavača. Nisam mogao da kontrolišem svoje misli o filmu, želeo sam da ih podelim sa svima. Govorio sam i govorio. A oni su slušali i slušali. Ponekad su i drugi govorili i govorili i ja sam slušao i slušao. Bilo je lepo.

Ušao sam u autobus i stavio slušalice. Buka je svuda. Trogodišnje dete je histerisalo i udaralo svoju majku. Nesavladivi zvuk autobusa i izveštačeni plač razmaženog deteta uspeli su da nadjačaju gitaru Džoa Satrianija. Bio sam iznerviran. Uspeo sam da čujem tridesetogodišnjeg vozača kako psuje i trubi nekoj babi na biciklu. Posle drugog dana, na izlasku iz autobusa, pogledao bih u kondukterku, pa u vozača i rekao bih „doviđenja“. Svi su bili zadovoljni. Posmatrao sam tog vozača autobusa i shvatio da njega uopšte ne zanimaju putnici. Nikada se nije desilo da pogleda nekog, da se nekom obrati. Uglavnom je tražio vodu od kondukterke, psovao državu i žalio se da stalno „ ali stalno radi tuđi posao“. Ovaj čovek je avanturista, pomislio sam.

Ti ljudi po selima umeju da budu nezgodni vozači. Biciklisti, traktorsiti, motociklisti, kamiondžije. Čak i fijakeri. Ne smeta im što je autobus samo pedeset metara udaljen. Ne smeta im što je raskrsnica. Ni što autobus vozi vojvođanski Supermen. Prolaze. Upevam da im vidim samo leđa. Deda i unuk i jedan crni, lepi i napaćeni konj.

Kod kuće sam, hvala bogu. Posle ručka popijem nes kafu i puštam „Cache“. To je Mihael Haneke. To je, konačno, moj trenutak. „Njegov“ trenutak traje skoro jedan minut, možda i više. Gledam nešto što mislim da je nečija kuća. A onda shvatam da gledam snimak nečije kuće. Postajem taj „neko“ u filmu, postajem neko ko je tu da otkrije nešto. Špijuniram. Srećan sam. Jedna teta u filmu kaže da starost ne voli da spava. Kada „neusvojeni sin“ prereže sebi grlo, stavljam ruku na usta. Ume da iznenadi. Taj Mihael Haneke.

Ustajem iz dvoseda i pomeram zavesu. Nema ptica. Moj susret sa plavom pticom nije predskazanje. Sutra ću ponovo da ustanem rano i da krenem na seminar. Nadam se da mi je ostalo još marmelade.

Prometej

Sedim u bioskopu i gledam to sranje. Ljudi se zaprepaste kad ima kažem da gledam filmove iz 1939, na primer.  A ja im kažem: „Ljudi, pa juče sam baš odgledao „Kabinet dr. Kaligarija“ , snimljen 1920, a pre neki dan  „Metropolis“ , snimljen 1926. godine.“ Ne vredi to ništa jer ja i dalje sedim u bioskopu, brojim reklame pre početka filma, osluškujem kako se drugi smeju i halapljivo jedu kokice, piletinu ili šta već jedu.  Nervozan sam, pomeram naočare, trljam oči i pokušavam da se naviknem na leteće kadrove i sve te informacije. Mozak mi radi sto na sat, sedim u mraku i umaram se bespotrebno, ne znam više ni šta gledam i ni o čemu je film, jedino što znam jeste da mi glava postaje sve veća i veća, a osećam se prazan, lažem- pomalo besan. I kada se završi projekcija ja i dalje govorim ljudima „Ljudi, pa šta je bre ovo?“  A ljudi su povređeni, ogorčeni, gledaju me kao da sam jedan od tih „Graditelja“. Postajem uljez jer se pitam da li je važnija forma od sadržaja ili je sadržaj važniji od forme.  Sećam se da sam pročitao nešto što je izjavio Ž.M, onaj koji je snimamio „Put na Mesec“  1902! Da, 1902. Šta se čudite? „Film sadrži više elemenata slikarske nego dramske umetnosti zato što se u prvom redu obraća našim očima.“ Naravno.  Svaki umetnik se služi svojim vremenom. Evo, da ne mislite da lupam gluposti, setite se nemačkog ekspresionizma. Prvo su se javili likovnjaci, pa knjževnici, pa filmadžije. Besneo je rat, glad, inflacija, histerija. Lang je tvrdio da je ekspresionizam samo igra, formula stvarnosti. 3D je naša stvarnost( ne zaboravite da neki pokušaji datiraju jos od početka dvadesetog veka). Čovekovo oko je sporije od 3D filma… Kradu mi trenutke, zarad čega? Mada, tehnologija nije kriva, samo je postala sama sebi svrha. Moj kolega N. Sus kaže da je 3D samo loš prelaz iz klasičnog u neki „novi“ film.  Verujem mu.

Ponekad se razočaram u neke reditelje. Ne znam zbog čega počnu da lažu, ali jednostavno- lažu. Prvo me zadive, a onda me obmanjuju. Prvo mi daju sve što poželim, ponašaju se prema meni kao prema detetu, pruže mi magiju, a onda je jednog dana stisnu u svoje ruke… toliko jako, i magija se pretvori u pesak i stisak ga uguši, i tako sklizne… jednostavno- nestane. A šteta jer ja baš volim magiju.

Hej, pa robot u ljudskom obliku nije robot. To je android. Dosta više o iskopinama i drevnim predanjima. Jasno mi je da se lednici otapaju i da će jednog dana sve da ode dođavola.

„Sve je to jedna reklama“, kažem ljudima.  Sediš i gledaš kako tehnološki napredujemo, divimo se hm čemu? Otuđeni, usamljeni, sedimo sa slušalicama u ušima, slušamo ono što nam govore i želimo da vrištimo, ali ne možemo. Munkov krik nas definiše već decenijama. Mi, ljudi, u borbi protiv Vanzemaljaca. Mi, ljudi, u borbi protiv svega, samo ne protiv sebe.

Ne lažem vas, ali stvarno. Juče sam bio u parku i posmatrao ljude. Izgledaju kao one tete iz reklama za detrdžent za veš.

Zaneo sam se, a hteo sam da kažem nešto o Prometeju i borbi za čovečanstvo.  Moj kratak osvrt na ono što je film bio nekada i što je sada, liči na Eshilovog „Okovanog Prometeja“. Nema pravu dramsku radnju.  Ali, i dalje ima sadržaj, ideju. Razum me još uvek služi, hvala bogu.

Mislim da ću da odgledam neki film Kventina Tarantina. Prijaće mi da čujem Street Life ili nešto slično. Uživaću u pop kulturi i gangsterima. A možda ću u inat svima opet da gledam „ Tarzana“ iz 1932. Čisto da vidim kako je svet izgledao nekada.

On svira odličan džez. Henri Fonda

The Wrong Man(1956)

Narator:  “ This is Alfred Hitchcock speaking. In the past, I have given you many kinds of suspense pictures. But this time, I would like you to see a different one. The difference lies in the fact that this is a true story, every word of it. And yet it contains elements that are stranger than all the fiction that has gone into many of the thrillers that I’ve made before.”

Vrtoglava lista filmova. Vrtoglave kritike. Vrtoglavo sve.  Odgledala sam bar petnaest njegovih filmova. I neću se zaustaviti. Gledaću ih danas, sutra, prekosutra. Gledaću ih ceo život. Trudiću se da ih nikada ne zaboravim. Pamtiću Gregori Peka u „Spellbound“. S uživanjem ću se sećati kako princeza od Monaka u svojoj elegantnoj haljini preskače ogradu u „Rear Window“. I naravno, moraću da volim Keri Granta.  Jer, očigledno je da ga je ON obožavao. Alfred Hičkok.

Prvi kadar filma „The Wrong Man“ govori mi da sam odabrala dobar film. Nesumnjivo. Jer, danas je mnogo teško naći dobar film. Treba da se kopa. Treba da se iskopa ukus.  Zato nisam mogla da ne pogledam  čuvenog Frenka sa divljeg zapada u Hičkokovom ostvarenju.  Henri Fonda.  Ovo je priča o nevinom čoveku koji je pogrešno optužen.  Čitavih dvadeset i sedam sekundi traje prvi kadar.  Tu su čovek i njegova senka.  Svetlost i tama. Likovno usaglašeni kadar. Film noir!  Pre svega, ovaj film je interesantan zbog veoma dobro skrojenog scenarija. U ovom filmu nema „viška“. Jedna stvar vodi ka drugoj.  U jednoj minuti gledanja, uspećete da saznate sve o glavnom liku, basisti Meniju. Uspećete da prepoznate simbole. Razmišljaćete. Nema podvlačenja. Sve ćete uspeti da odgonetnete. Ukoliko umete da gledate.

Alfred Hičkok nije snimio samo jedan film noir.  Pre „The Wrong Man-a“ snimio je „Shadow of a Doubt(1943), „Notorious“(1946) i naravno, ne manje izuzetan film „Strangers on a Train“(1951) po romanu Patricije Hajmist.

Sve bi ovo besmileno ako bih preskočila Veru Majls. Nju nikada neću moći da zaboravim. Zbog prve godine studija. Zbog remek-dela Džona Forda „The Searchers“(1956). Zbog vesterna.

Mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo

Hiljadu devetsto šezdeset i devete godine lansiran je Apolo 11 sa tročlanom posadom. Nil Armstrong  pravi „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“.  Nikson postaje trideset i sedmi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a Elvis Prisli snima „Suspicious Minds“. Dok Džon Lenon i Joko Ono vode ljubav u hotelu Kraljice Elizabete u Montrealu, sprema se rat u Vijetnamu. Održava se festival u Vudstoku, ali i Džordž Roj Hil režira film „Butch Cassidy and the Sundance Kid“.  I za sve to vreme Doors, Led Zeppelin, Janis Joplin i The Beatles izvode svoje hitove.

Mnogi umetnici su pisali, govorili, snimali o događajima iz hiljadu devetsto šezdeset i devete. Međutim, na drugom kraju sveta, ova godina je obeležila početak savremene iranske kinematografije tj. iranski novi talas pojavom filma „The Cow“ Dariuša Mehrdžuia.  Film „The Cow“ je prvi film u Iranu čija je radnja smeštena u selu i prvi pokušaj da se uhvati esencija seoskog života. Pored jasnog socijalnog aspekta, u filmu je simbolički prikazana ljubavna veza čoveka i njegove krave. Glavni lik filma je Hasan koji obožava svoju kravu. Ali, odjednom krava umire iz nekih nepoznatih razloga i meštani  odlučuju da kažu Hasanu da je krava pobegla. U međuvremenu sahranjuju kravu, čak i seoskog ludaka vezuju nedaleko od sela kako ih ne bi odao. Hasan se vraća kući, ali ne može da poveruje u njihove reči i naslućuje da je njegova krava mrtva. Hasan  polako ludi, poistovećuje se sa kravom, postaje svoja krava.   Postavlja se pitanje šta definiše Čoveka? Kako Čovek definiše sebe? Kako društvo definiše Čoveka i kada Čovek prestaje da bude Čovek?

Dariuš Mehrdžui je i sam potvrdio da je pod uticajem neorealizma u Italiji; ugledao se na Roselinija, De Siku, ali i Ejzenštejna i Grifita.  Takođe, značajno je spomenuti da se mnogi Dariušovi filmovi oslanjaju na literaturu.  Pored Dariuša, početak iranskog novog talasa obeležio je i Naser Takvaj, scenarista i reditelj čija je žena 2011. osuđena na 90 udaraca bičem i godinu dana robije jer je prekršila zakon o zabrani pojavljivanja na filmu. Naser Takvaj je poznat po svojoj ekranizaciji Hemingvejevog romana „Imati i nemati“ pod nazivom „Captain Khorshid“. Godine 1999. Naser je dobio „Zlatnu palmu“ na festivalu u Kanu za segmet „Greek Ship“ filma „Tales of Kish“. Pored pomenutih filmova, Naser je poznat i po svojoj televizijskog seriji „My uncle Napoleon“ iz 1976. godine.

Iako sve više postaje neizvesna budućnost iranske kinematografije zbog konzervatine iranske vlasti, filmski stvaraoci iz celog sveta dive se i podržavaju savremene iranske reditelje kao što su Kiarostami, Panahi i Farhadi. Zaostavština velikih iranskih kinematografa je neprocenjiva.

Daruiš Merhdžui savetuje mladim umetnicima da budu svoji, da obrađuju teme iz svoje kulture, svoje nacije, svog društva, svoje stvarnosti.

Ostaje nam da se nadamo da će ta stvarnost da prihvati nas, kao što mi prihvatamo nju.

Ta davna hiljadu devetsto šezdeset i deveta godina dala nam je mnogo toga. Neki ljudi su iskoračili i otvorili put novim, drugačijim i nesumnjivo značajnim autorima.

Umetnost je najbolja kafana

Bilo je to jednog sivog i kišovitog dana. Mnogi od nas požele da takve dane preskoče ili ih jednostavno prespavaju. U krevetu sam, u zamračenoj sobi sa tanjirom pite sa višnjama i bokalom prepunim vode. Čujem kuler svog notebook-a. Tu su svi Hičkokovi filmovi. Dosta je, kažem. Treba da obrišem Keri Granta, Gregori Peka, Grejs Keli, Ingrid Bergman i druge lepotice.  Hičkok obožava kada visiš sa litice. Ne bi mi smetalo da visim bilo gde. Sve je bolje od ovog valijumskog jutra. Pogledam u sat. Prošlo je tek sat i dvadeset minuta. Šta da radim sa ostalim vremenom? Kako da ga ubijem?  Ogledao sam i previše filmova u poslednje vreme. Mada, šta je uopšte „previše“? Zahvaljujući Panahiju poznajem Teheran bolje od nekog ko živi u njemu, znam sve o tamošnjim ženama, a počeo sam da razumem i neke izraze na persijskom. Ostao mi je samo Madžidi. Ali, i on je postao predvidiv. Potrebno mi je da vidim nešto što liči na bunt. Lutam, priznajem. Uvek se odmaram gledajući Hičkokove filmove. Odmaram se od svih drugih žanrova, gledajući čistu dramaturgiju. Dalijeve scene sna u „Spellbound-u“ čine da se osećam kao deo nečeg veoma važnog. Ta magija o kojoj sam sanjao ceo život mi je pred očima. Film.

Bilo je to devedeset i devete ili tako nešto. Ne sećam se. Jedino što pamtim jeste Ridlijev „Alien“. To je bilo dovoljno da poželim da odem u Holivud i stvaram filmove. Onaj čarobnjak Melijes se verovatno osećao isto. Divna reč: čaroban. Kad promisliš malo, shvataš, stvarnost može biti čarobna, i čarobno može biti stvarnost. To je ono što vidim. Sličice koje traže da budu spojene. Sličice koje moraju biti snimljene. Ljudi i njihove ideje koje zaslužuju da budu napisane na klupi, u srcu. Lupam gluposti, to je samo scena iz Bresonovog filma „Au Hazard Balthazar“. Ponekad se plašim da ću početi da živim sve te scene iz filmova koje obožavam. Mislim, ne zbog sebe. Zbog drugih. Onih koji misle da sam društveno neprihvatljiv jer ne mogu da se oslobodim svojih snova. U redu, smejem se. Neka vam bude. Čini mi se da je najbolje da obučem odelo, da se nalickam kao kakav kicoš i napišem pesmu o svome detinjstvu. Ali na pameti mi je Dalijevo „Oko“ – dizajn za „Spellbound“. U filmu sam. Konačno. Čitam: „ Dali se sprijateljio sa modnim dizajnerima Koko Šanel i Elzom Skjapareli“. Obećavam da ću od sada da pišem potpuno go ili u najboljem odelu.

Umetnost je najbolja kafana. Prepuna pesme, prljavih stolova i alkohola. Konobari su najbolji glumci jer glume sebe.

Onaj „Pustinjski cvet“ koga slušam pomaže mi da odredim svoje koordinate. Vraćam se u svoj krevet. Nije mi toliko loše. Svestan sam sebe i Vremena.  Sada moram da pišem noćima da nadokandim propušteno. Jer, umetnost mrzi lenčuge.