Zovem se 1967-a i pravim talase!

Ovaj esej bi mogao da bude bajka. Što da ne?, mislim. Moderna bajka.

Bilo je to davne hiljadu devetsto šezdeset i sedme.

Svašta se dešavalo u svetu. Pozornice su se menjale, brzo. Sećam se, bilo je leto. Čitala sam o filmadžijama koji su menjali tokove srpske kinematografije. Bilo je svačega te godine, kažem. I „Buđenje pacova“ i „Kad sam mrtav i beo“ Živojina Pavlovića i „Jutro“ Puriše Đorđevića i „Skupljači perja“ Aleksandra Petrovića, ali i „Ljubavni slučaj ili Tragedija službenice PTT-a“ Dušana Makavejeva.  Različiti filmovi, zaista. Buntovni, erotični, drugačiji.

Sećanja mi naviru: „Bal vampira“ Romana Polanskog npr.

Potvrđujem 1967.

„Bal vampira“ je bio prvi film Romana Polanskog koji sam odgledala. Došao je u moje ruke i zavrteo se u mom dvd player-u sasvim slučajno. Nikada neću zaboraviti glas sa početka filma, zanimljive kostime,  predivnu Šeron Tejt, ludog profesora, vampire i muziku Krištofa Komede koji je poznat po saradnji sa Polanskim. Radio je muziku i za „Rozmarinu bebu“, „Nož u vodi“. Kasnije, nekako je bilo logično da odgledam skoro sve njegove filmove.  Roman Polanski, zagonetan i setan…

Bilo je neizbežno. Dogodilo se na fakultetu. „Boni i Klajd“ Artura Pena i „Samuraj“  Žan Pjer Melvila. Artur Pen, preteča „novog Holivuda“, plemeniti buntovnik i Žan Pjer Melvil poznat po svojim film noir kriminalističkim dramama, ali i sporednoj ulozi u filmu „Do poslednjeg daha“. Voleli su ga predstavnici francuskog novog talasa. Tako se priča.

Ketrin Denev svi obožavaju. Od Rožera Vadima, Žak Demija, Romana Polanskog, Fransoa Trifoa, Marčelo Matrojanija, Toni Skota, Lars Von Trira i mnogih drugih.

Naravno, ovde se radi o „Lepotici dana“.

Potvrđujem 1967.

„Lepotica dana“, nagrađen „Zlatnim lavom“,  film Luisa Bunjela,  reditelja koji je izjavio:

„Nothing would disgust me more morally than winning an Oscar.“

Pa, i šta će mu „Oskar“ kad ima „Zlatne palme“, zar ne?  Ipak, „Oskar“ se desio 1973. u kategoriji za najbolji strani film- „Diskretni šarm buržoazije“.

Moja bajka ne može da se završi. Ima još mnogo toga da se kaže.

Trebalo bih da pomenem i komičara Žak Tatija i majstora samurajskih filmova Masaki Kobajašija i njihove filmove „Vreme za igru“ i „Pobuna samuraja“ iz 1967. Ali, o tome neki drugi put.

Čini mi se da su šezdesete kao lik Džejn iz „Samuraja“. Da mogu da govore, rekle bi isto što i ona:

„I like it when you come round, because you need me.“

Advertisements

O filmu i pticama

To jutro me je probudila ptica. Ružna i plava, čini mi se. Stajala je na simsu i užasno me nervirala. Želeo sam da nestane, odmah. Približio sam se polako prozoru i zatvorio ga što sam brže mogao. Sunčano jutro. Toplo. Četrdeset stepeni. Ptica je, naravno, odletela i nikada je više nisam video.  Svako jutro doručkujem jer mi bude muka od gladi. Putujem trideset i pet minuta svako jutro u jednom pravcu. Umorim se od svega toga; toplote i ljudi. Čuo sam neverovatne priče u autobusima, vodio neverovatne razgovore sa nepoznatima. I to jutro je bilo stvoreno za neverovatne događaje, naizgled smešne i trivijalne. Prizvaću ih jednog dana u sećanje, kada budem mislio da je važno, kao Guido iz „8 1/2“. „Life is a party, let’ s live it together.“

Vreme protiče brzo i pre nego što uspem da shvatim sve ono što sam čuo o poslovnoj komunikaciji, već sam u autobusu. Vraćam se kući. Žena na šalteru ima vatreno crvenu kosu, uvek mi se nasmeje kad me vidi.  Ne stignem ni da kažem kuda idem, ona prozborava: „ Znam, pamtim te po torbi“. Nasmešim se učtivo. Pogledam svoju trobu. Zelena je. Teška i prepuna knjiga. Tog dana sam često prekidao predavača. Nisam mogao da kontrolišem svoje misli o filmu, želeo sam da ih podelim sa svima. Govorio sam i govorio. A oni su slušali i slušali. Ponekad su i drugi govorili i govorili i ja sam slušao i slušao. Bilo je lepo.

Ušao sam u autobus i stavio slušalice. Buka je svuda. Trogodišnje dete je histerisalo i udaralo svoju majku. Nesavladivi zvuk autobusa i izveštačeni plač razmaženog deteta uspeli su da nadjačaju gitaru Džoa Satrianija. Bio sam iznerviran. Uspeo sam da čujem tridesetogodišnjeg vozača kako psuje i trubi nekoj babi na biciklu. Posle drugog dana, na izlasku iz autobusa, pogledao bih u kondukterku, pa u vozača i rekao bih „doviđenja“. Svi su bili zadovoljni. Posmatrao sam tog vozača autobusa i shvatio da njega uopšte ne zanimaju putnici. Nikada se nije desilo da pogleda nekog, da se nekom obrati. Uglavnom je tražio vodu od kondukterke, psovao državu i žalio se da stalno „ ali stalno radi tuđi posao“. Ovaj čovek je avanturista, pomislio sam.

Ti ljudi po selima umeju da budu nezgodni vozači. Biciklisti, traktorsiti, motociklisti, kamiondžije. Čak i fijakeri. Ne smeta im što je autobus samo pedeset metara udaljen. Ne smeta im što je raskrsnica. Ni što autobus vozi vojvođanski Supermen. Prolaze. Upevam da im vidim samo leđa. Deda i unuk i jedan crni, lepi i napaćeni konj.

Kod kuće sam, hvala bogu. Posle ručka popijem nes kafu i puštam „Cache“. To je Mihael Haneke. To je, konačno, moj trenutak. „Njegov“ trenutak traje skoro jedan minut, možda i više. Gledam nešto što mislim da je nečija kuća. A onda shvatam da gledam snimak nečije kuće. Postajem taj „neko“ u filmu, postajem neko ko je tu da otkrije nešto. Špijuniram. Srećan sam. Jedna teta u filmu kaže da starost ne voli da spava. Kada „neusvojeni sin“ prereže sebi grlo, stavljam ruku na usta. Ume da iznenadi. Taj Mihael Haneke.

Ustajem iz dvoseda i pomeram zavesu. Nema ptica. Moj susret sa plavom pticom nije predskazanje. Sutra ću ponovo da ustanem rano i da krenem na seminar. Nadam se da mi je ostalo još marmelade.

Prometej

Sedim u bioskopu i gledam to sranje. Ljudi se zaprepaste kad ima kažem da gledam filmove iz 1939, na primer.  A ja im kažem: „Ljudi, pa juče sam baš odgledao „Kabinet dr. Kaligarija“ , snimljen 1920, a pre neki dan  „Metropolis“ , snimljen 1926. godine.“ Ne vredi to ništa jer ja i dalje sedim u bioskopu, brojim reklame pre početka filma, osluškujem kako se drugi smeju i halapljivo jedu kokice, piletinu ili šta već jedu.  Nervozan sam, pomeram naočare, trljam oči i pokušavam da se naviknem na leteće kadrove i sve te informacije. Mozak mi radi sto na sat, sedim u mraku i umaram se bespotrebno, ne znam više ni šta gledam i ni o čemu je film, jedino što znam jeste da mi glava postaje sve veća i veća, a osećam se prazan, lažem- pomalo besan. I kada se završi projekcija ja i dalje govorim ljudima „Ljudi, pa šta je bre ovo?“  A ljudi su povređeni, ogorčeni, gledaju me kao da sam jedan od tih „Graditelja“. Postajem uljez jer se pitam da li je važnija forma od sadržaja ili je sadržaj važniji od forme.  Sećam se da sam pročitao nešto što je izjavio Ž.M, onaj koji je snimamio „Put na Mesec“  1902! Da, 1902. Šta se čudite? „Film sadrži više elemenata slikarske nego dramske umetnosti zato što se u prvom redu obraća našim očima.“ Naravno.  Svaki umetnik se služi svojim vremenom. Evo, da ne mislite da lupam gluposti, setite se nemačkog ekspresionizma. Prvo su se javili likovnjaci, pa knjževnici, pa filmadžije. Besneo je rat, glad, inflacija, histerija. Lang je tvrdio da je ekspresionizam samo igra, formula stvarnosti. 3D je naša stvarnost( ne zaboravite da neki pokušaji datiraju jos od početka dvadesetog veka). Čovekovo oko je sporije od 3D filma… Kradu mi trenutke, zarad čega? Mada, tehnologija nije kriva, samo je postala sama sebi svrha. Moj kolega N. Sus kaže da je 3D samo loš prelaz iz klasičnog u neki „novi“ film.  Verujem mu.

Ponekad se razočaram u neke reditelje. Ne znam zbog čega počnu da lažu, ali jednostavno- lažu. Prvo me zadive, a onda me obmanjuju. Prvo mi daju sve što poželim, ponašaju se prema meni kao prema detetu, pruže mi magiju, a onda je jednog dana stisnu u svoje ruke… toliko jako, i magija se pretvori u pesak i stisak ga uguši, i tako sklizne… jednostavno- nestane. A šteta jer ja baš volim magiju.

Hej, pa robot u ljudskom obliku nije robot. To je android. Dosta više o iskopinama i drevnim predanjima. Jasno mi je da se lednici otapaju i da će jednog dana sve da ode dođavola.

„Sve je to jedna reklama“, kažem ljudima.  Sediš i gledaš kako tehnološki napredujemo, divimo se hm čemu? Otuđeni, usamljeni, sedimo sa slušalicama u ušima, slušamo ono što nam govore i želimo da vrištimo, ali ne možemo. Munkov krik nas definiše već decenijama. Mi, ljudi, u borbi protiv Vanzemaljaca. Mi, ljudi, u borbi protiv svega, samo ne protiv sebe.

Ne lažem vas, ali stvarno. Juče sam bio u parku i posmatrao ljude. Izgledaju kao one tete iz reklama za detrdžent za veš.

Zaneo sam se, a hteo sam da kažem nešto o Prometeju i borbi za čovečanstvo.  Moj kratak osvrt na ono što je film bio nekada i što je sada, liči na Eshilovog „Okovanog Prometeja“. Nema pravu dramsku radnju.  Ali, i dalje ima sadržaj, ideju. Razum me još uvek služi, hvala bogu.

Mislim da ću da odgledam neki film Kventina Tarantina. Prijaće mi da čujem Street Life ili nešto slično. Uživaću u pop kulturi i gangsterima. A možda ću u inat svima opet da gledam „ Tarzana“ iz 1932. Čisto da vidim kako je svet izgledao nekada.

Life of a plastic bag

Dedicated to Maya M.

 

Moša Pijade, one of Tito’s closest associates died in 1957. I remember this name from my childhood, my father’ s school book and my primary school’s seal ( the school was called after  the president of the Federal assembly of Serbia).

The same year when Mao Tse Tung was writing about the right way of resolving concerns among people, a plastic bag was born in Germany. The world is a stage.

Almost a hundred years ago, American botanist Francis Wolle invented  paper bags. So, what’s the future of man and his environment? Life is water. Life is a tree. Life is a polar bear. Did the development of technologies degrade a man in some of his segments? It seems that Jorge Luis Borges was right when he wrote that man „will be dreaming more beautuful dreams than today’s reality“. However, this is not the end. Some plastic bags became extravagant because they are the integral part of some brands. Eco teams claimed that plastic bags contain  polyethylene that decomposes them under the influence of the UV radiation.  It is clear that this claim is true when it relates to one bag but not to the thousands buried in landfills. Whether they are swimming on the surface of the Danube or playing with the wind in the city streets or decorating the trees- this bags have a sad life. They’re almost never alone, usually they are in a multitude of different,  more uglier ones. A plastic bag lives longer than a men, in mud and  stench. But this bag is not as simple as it seems. It is the boomerang of today’s society. You can not get rid of it because it is omnipresent. In the conformist society and technological progress this bag became synonymous with everything that modern man is and also with his attitude towards life. The life of today’s plastic bag is worth the thing you put into it. Things. Things. Things. Will poverty prevent a man from choosing an alternative or to create it, if it doesn’t exist at the moment?

In the film „American Beauty“ by Sam Mendes , which won five Oscars in 2000, Ricky Fitts made a movie about a plastic bag and showed it to his girlfriend Jane. Inspiring scene of the plastic bag was about a man who was buying things his entire life. The plastic bag followed  him and he entered  the game but got out of it miserable, unwilling to live, knowledgeless. In conclusion Ricky talked about all the beauty in the world defining  his life through the life of a plastic bag.

Ramin Bahrani made a poetic film „Plastic Bag“ in 2009. about a lost plastic bag seeking its Maker. The story follows the path of a plastic bag from its birth ( the day the Maker took it to put his food in it) , through the day he threw it out after which  it finished at a landfill and all the way to the Pacific Ocean  where it made a continent out of  itself.  The film lasts just a bit under nineteen minutes and during  the last shots bag delivered its wish: it  wanted to tell its Maker to destroy it so  it could finally die. Werner Herzog  (in the role of the plastic bag)  asked  the question at the beginning of the film : „Do you know it? Have you seen it?’’ Personalized plastic bag  was asking  itself all the time who it was and where it  was going. Even the plastic bag was looking for love and it didn’t  want to live without it.  But no matter how sad we were because of everything that happened  to this miserable bag, a terrible sight ’’the plastic continent’’ in the Pacific Ocean had to awake and compel us to ask ourselves the question: ’’Who is the monster here?’’. To the bag , the monsters were horses, jellyfishes, fish, seagulls…all those who showed it how  lifeless it was. And what about The Man?

Thanks to Albert Camus my conclusion is that “ A man should not be so easily left to the events.“

Život jedne kese

– posvećeno Maji M.

Godine 1957. umro je Moša Pijade u Parizu, jedan od najbližih Titovih saradnika. Ovo ime pamtim još iz detinjstva zbog očevih školskih knjižica i pečata osnovne škole koja je tada nosila ime predsednika Savezne skupštine.  Iste godine Mao Ce Tung piše o pravom načinu rešavanja nedoumica među ljudima, a u Nemačkoj se rađa plastična kesa. Svet je pozornica.

Skoro sto godina pre, američki botaničar Frančo Vole, osmislio je papirne kese. U čemu se onda odgleda budučnost čoveka i njegove sredine? Život je voda. Život je drvo. Život je beli medved. Da li je razvoj tehnologije unazadio čoveka u nekim njegovim segmentima? Izgleda da je Horhe Luis Borhes bio u pravu kada je napisao da će čovek „sanjati snove lepše od današnje jave.“ Međutim, tu nije kraj. Neke kese su dobile na ekstravaganciji i postale deo različitih brendova. Eko timovi su tvrdili da plastične kese sadrže u sebi polietilen koji ih razlaže pod uticajem UV zračenja. Ali svima je jasno da je ta tvdnja tačna ako se odnosi na jednu takvu kesu, a ne na hiljade zatrpanih na deponijama. Bilo da plivaju na površini Dunava, igraju uz pomoć vetra po ulicama gradova,  ili ukrašavaju krošnje drveća – te kese imaju tužnu sudbinu. Retko su same, uglavnom u mnoštvu drugačijih, još ružnijih. Živi duže od čoveka, u blatu, smradu.  Ali ta kesa i nije toliko obična koliko nam se čini. Ona je bumerang današnjeg društva. Ne možeš je se osloboditi jer je sveprisutna. U konformističkom i društvu tehnološkog napretka, ova kesa postaje sinonim za sve ono što predstavlja današnjeg čoveka kao i njegov odnos prema životu.  Život današnje kese vredi koliko i stvari koje stavljate u nju. Stvari. Stvari. Stvari. Da li će siromaštvo sprečiti čoveka da odabere alternativu, ili da je stvori ukoliko je trenutno nema?

U filmu „American Beauty“ Sema Mendesa, koji je dobio pet „Oskara“ Američke filmske akademije 2000. godine,  Riki Fits snima film o plastičnoj kesi i pokazuje ga svojoj devojci Džejn. Inspirativna scena o plastičnoj kesi govori o čoveku koji ceo život kupuje stvari. Plastična kesa ga ceo žvot prati. On ulazi u tu igru, ali izlazi iz nje nesrećan, bez želje za životom, bez ikakve spoznaje. U zaključku, Riks govori o lepoti definišući svoj život kroz život jedne kese.

Ramin Barani snimio je poetičan film „Plastic Bag“ 2009. godine o izgubljenoj plastičnoj kesi koja traži svog Tvorca. Priča prati put plastične kese od svog rođenja; dana kad ju je Tvorac uzeo i u nju stavio namirnice, dana kad ju je bacio posle čega je završila na deponiji, pa sve do Pacifika gde je sa ostalim kesama napravila kontitent od sebe same. Film traje nešto manje od devetnaest minuta i u poslednjim kadrovima, kesa izgovara svoju želju: želi da je Tvorac uništi kako bi konačno mogla da umre. Verner Hercog u ulozi plastične kese već na početku postalja pitanje:“ Da li je znaš? Jesi li je nekad video?“ . Personalizovana plastična kesa se sve vreme pita „ko je?“ i „kuda ide?“ Čak i ona traži ljubav i bez ljubavi ne želi da postoji. Ali, koliko god bili tužni zbog svega što se dešava jadnoj kesi, užasan prizor „plastičnog kontinenta“ na Pacifiku, treba da nas osvesti i natera da postavimo sebi pitanje: „Ko je ovde čudovište?“. Za kesu su to konji, meduze, ribe, galebovi…svi oni koji joj pokazuju koliko je beživotna.

A šta je sa čovekom?

Zahvaljujući Alber Kamiju moj zaključak je da:

„Čovek ne sme da se tako lako prepušta događajima.“

Preporuka:

Dva prijatelja

Putovala dva prijatelja. Jedan je bio  čovek koji je poštovao sve druge ljude, sve što je u vezi sa njima. Drugi, pak, prave vrednosti nije znao da prepozna. Možda, ipak, nije on kriv što su mu oči zatvorene. Ali, ko je otvorio oči prvom prijatelju? Ko?…

Karavan se zaustavio blizu jednog izvora. Dva prijatelja su izašla među prvima trčeći ka svežoj vodi. Užarena lopta visoko iznad njih, crpela im je svu snagu. Velike kuglice znoja slivale su se sa lica mladića. Jurcajući, pomalo bojažljivo ali instiktivno, razmišljali su o prijateljstvu.

Nagnuli su se ka vodi, obuhvatili je rukama I bacili na svoja lica. Zatim, otkinuše latice cveta koji je rastao usamljeno pored izvora, I protrljaše ruke. Potopiše ih u vodu. Mirisni I sveži mogli su da piju vodu. Učinise to. Jednom prijatelju se senka ocrtavala na površini vode. Drugi prijatelj nemaše senku.

-Gde ti je senka?-upitao je prvi prijatelj.

Začuđen takvim pitanjem drugi prijatelj, onaj kome su oči bile zatvorene, ne mogaše da odgovori.

-Gde ti je senka, prijatelju?-uporno mu je postavljao pitanje prijatelj.

Drugi prijatelj odgovori:

-Ostavila me je, pobegla, rekla mi je da se više nikada neće vratiti…

Prijatelj je sada prestao da razmislja o prijateljstvu. Razumeo je svoga prijatelja. Nije želeo da ga povredi, ali morao je da zna. Njemu je smetala iglica koja mu se zarila pod kožu dlana. Pokušavajući da je izvadi, patio je. Ali, bio je srećan nakon što  ju je izvadio.

-Ali, zašto?

Drugi prijatelj je otvorio širom svoje kapke I posmatrao prozirnu vodu. Ćutao je.

Vođa karavana ih je pozvao nazad.

-Vratite se, govorio je, vratite se.Krećemo…

Saznavši pravu istinu nastanka magle u duši svoga prijatelja, prvi prijatelj je ustao I bacio kamenčić u vodu s namerom da zamuti svoju senku. Gotovo. Istina je uništila zlo, ali ne I prevaru. Ona, ta prevara, zauvek je ostala. Prijatelji su se uputili ka svome karavanu spuštenih pogleda, gledajući u senke drveća koje su zauzele svoj polažaj na putu I nisu želele da se maknu. Posmatrali su senke, svačije senke, samo ne svoje…

 

 

On svira odličan džez. Henri Fonda

The Wrong Man(1956)

Narator:  “ This is Alfred Hitchcock speaking. In the past, I have given you many kinds of suspense pictures. But this time, I would like you to see a different one. The difference lies in the fact that this is a true story, every word of it. And yet it contains elements that are stranger than all the fiction that has gone into many of the thrillers that I’ve made before.”

Vrtoglava lista filmova. Vrtoglave kritike. Vrtoglavo sve.  Odgledala sam bar petnaest njegovih filmova. I neću se zaustaviti. Gledaću ih danas, sutra, prekosutra. Gledaću ih ceo život. Trudiću se da ih nikada ne zaboravim. Pamtiću Gregori Peka u „Spellbound“. S uživanjem ću se sećati kako princeza od Monaka u svojoj elegantnoj haljini preskače ogradu u „Rear Window“. I naravno, moraću da volim Keri Granta.  Jer, očigledno je da ga je ON obožavao. Alfred Hičkok.

Prvi kadar filma „The Wrong Man“ govori mi da sam odabrala dobar film. Nesumnjivo. Jer, danas je mnogo teško naći dobar film. Treba da se kopa. Treba da se iskopa ukus.  Zato nisam mogla da ne pogledam  čuvenog Frenka sa divljeg zapada u Hičkokovom ostvarenju.  Henri Fonda.  Ovo je priča o nevinom čoveku koji je pogrešno optužen.  Čitavih dvadeset i sedam sekundi traje prvi kadar.  Tu su čovek i njegova senka.  Svetlost i tama. Likovno usaglašeni kadar. Film noir!  Pre svega, ovaj film je interesantan zbog veoma dobro skrojenog scenarija. U ovom filmu nema „viška“. Jedna stvar vodi ka drugoj.  U jednoj minuti gledanja, uspećete da saznate sve o glavnom liku, basisti Meniju. Uspećete da prepoznate simbole. Razmišljaćete. Nema podvlačenja. Sve ćete uspeti da odgonetnete. Ukoliko umete da gledate.

Alfred Hičkok nije snimio samo jedan film noir.  Pre „The Wrong Man-a“ snimio je „Shadow of a Doubt(1943), „Notorious“(1946) i naravno, ne manje izuzetan film „Strangers on a Train“(1951) po romanu Patricije Hajmist.

Sve bi ovo besmileno ako bih preskočila Veru Majls. Nju nikada neću moći da zaboravim. Zbog prve godine studija. Zbog remek-dela Džona Forda „The Searchers“(1956). Zbog vesterna.

Mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo

Hiljadu devetsto šezdeset i devete godine lansiran je Apolo 11 sa tročlanom posadom. Nil Armstrong  pravi „mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“.  Nikson postaje trideset i sedmi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, a Elvis Prisli snima „Suspicious Minds“. Dok Džon Lenon i Joko Ono vode ljubav u hotelu Kraljice Elizabete u Montrealu, sprema se rat u Vijetnamu. Održava se festival u Vudstoku, ali i Džordž Roj Hil režira film „Butch Cassidy and the Sundance Kid“.  I za sve to vreme Doors, Led Zeppelin, Janis Joplin i The Beatles izvode svoje hitove.

Mnogi umetnici su pisali, govorili, snimali o događajima iz hiljadu devetsto šezdeset i devete. Međutim, na drugom kraju sveta, ova godina je obeležila početak savremene iranske kinematografije tj. iranski novi talas pojavom filma „The Cow“ Dariuša Mehrdžuia.  Film „The Cow“ je prvi film u Iranu čija je radnja smeštena u selu i prvi pokušaj da se uhvati esencija seoskog života. Pored jasnog socijalnog aspekta, u filmu je simbolički prikazana ljubavna veza čoveka i njegove krave. Glavni lik filma je Hasan koji obožava svoju kravu. Ali, odjednom krava umire iz nekih nepoznatih razloga i meštani  odlučuju da kažu Hasanu da je krava pobegla. U međuvremenu sahranjuju kravu, čak i seoskog ludaka vezuju nedaleko od sela kako ih ne bi odao. Hasan se vraća kući, ali ne može da poveruje u njihove reči i naslućuje da je njegova krava mrtva. Hasan  polako ludi, poistovećuje se sa kravom, postaje svoja krava.   Postavlja se pitanje šta definiše Čoveka? Kako Čovek definiše sebe? Kako društvo definiše Čoveka i kada Čovek prestaje da bude Čovek?

Dariuš Mehrdžui je i sam potvrdio da je pod uticajem neorealizma u Italiji; ugledao se na Roselinija, De Siku, ali i Ejzenštejna i Grifita.  Takođe, značajno je spomenuti da se mnogi Dariušovi filmovi oslanjaju na literaturu.  Pored Dariuša, početak iranskog novog talasa obeležio je i Naser Takvaj, scenarista i reditelj čija je žena 2011. osuđena na 90 udaraca bičem i godinu dana robije jer je prekršila zakon o zabrani pojavljivanja na filmu. Naser Takvaj je poznat po svojoj ekranizaciji Hemingvejevog romana „Imati i nemati“ pod nazivom „Captain Khorshid“. Godine 1999. Naser je dobio „Zlatnu palmu“ na festivalu u Kanu za segmet „Greek Ship“ filma „Tales of Kish“. Pored pomenutih filmova, Naser je poznat i po svojoj televizijskog seriji „My uncle Napoleon“ iz 1976. godine.

Iako sve više postaje neizvesna budućnost iranske kinematografije zbog konzervatine iranske vlasti, filmski stvaraoci iz celog sveta dive se i podržavaju savremene iranske reditelje kao što su Kiarostami, Panahi i Farhadi. Zaostavština velikih iranskih kinematografa je neprocenjiva.

Daruiš Merhdžui savetuje mladim umetnicima da budu svoji, da obrađuju teme iz svoje kulture, svoje nacije, svog društva, svoje stvarnosti.

Ostaje nam da se nadamo da će ta stvarnost da prihvati nas, kao što mi prihvatamo nju.

Ta davna hiljadu devetsto šezdeset i deveta godina dala nam je mnogo toga. Neki ljudi su iskoračili i otvorili put novim, drugačijim i nesumnjivo značajnim autorima.

Umetnost je najbolja kafana

Bilo je to jednog sivog i kišovitog dana. Mnogi od nas požele da takve dane preskoče ili ih jednostavno prespavaju. U krevetu sam, u zamračenoj sobi sa tanjirom pite sa višnjama i bokalom prepunim vode. Čujem kuler svog notebook-a. Tu su svi Hičkokovi filmovi. Dosta je, kažem. Treba da obrišem Keri Granta, Gregori Peka, Grejs Keli, Ingrid Bergman i druge lepotice.  Hičkok obožava kada visiš sa litice. Ne bi mi smetalo da visim bilo gde. Sve je bolje od ovog valijumskog jutra. Pogledam u sat. Prošlo je tek sat i dvadeset minuta. Šta da radim sa ostalim vremenom? Kako da ga ubijem?  Ogledao sam i previše filmova u poslednje vreme. Mada, šta je uopšte „previše“? Zahvaljujući Panahiju poznajem Teheran bolje od nekog ko živi u njemu, znam sve o tamošnjim ženama, a počeo sam da razumem i neke izraze na persijskom. Ostao mi je samo Madžidi. Ali, i on je postao predvidiv. Potrebno mi je da vidim nešto što liči na bunt. Lutam, priznajem. Uvek se odmaram gledajući Hičkokove filmove. Odmaram se od svih drugih žanrova, gledajući čistu dramaturgiju. Dalijeve scene sna u „Spellbound-u“ čine da se osećam kao deo nečeg veoma važnog. Ta magija o kojoj sam sanjao ceo život mi je pred očima. Film.

Bilo je to devedeset i devete ili tako nešto. Ne sećam se. Jedino što pamtim jeste Ridlijev „Alien“. To je bilo dovoljno da poželim da odem u Holivud i stvaram filmove. Onaj čarobnjak Melijes se verovatno osećao isto. Divna reč: čaroban. Kad promisliš malo, shvataš, stvarnost može biti čarobna, i čarobno može biti stvarnost. To je ono što vidim. Sličice koje traže da budu spojene. Sličice koje moraju biti snimljene. Ljudi i njihove ideje koje zaslužuju da budu napisane na klupi, u srcu. Lupam gluposti, to je samo scena iz Bresonovog filma „Au Hazard Balthazar“. Ponekad se plašim da ću početi da živim sve te scene iz filmova koje obožavam. Mislim, ne zbog sebe. Zbog drugih. Onih koji misle da sam društveno neprihvatljiv jer ne mogu da se oslobodim svojih snova. U redu, smejem se. Neka vam bude. Čini mi se da je najbolje da obučem odelo, da se nalickam kao kakav kicoš i napišem pesmu o svome detinjstvu. Ali na pameti mi je Dalijevo „Oko“ – dizajn za „Spellbound“. U filmu sam. Konačno. Čitam: „ Dali se sprijateljio sa modnim dizajnerima Koko Šanel i Elzom Skjapareli“. Obećavam da ću od sada da pišem potpuno go ili u najboljem odelu.

Umetnost je najbolja kafana. Prepuna pesme, prljavih stolova i alkohola. Konobari su najbolji glumci jer glume sebe.

Onaj „Pustinjski cvet“ koga slušam pomaže mi da odredim svoje koordinate. Vraćam se u svoj krevet. Nije mi toliko loše. Svestan sam sebe i Vremena.  Sada moram da pišem noćima da nadokandim propušteno. Jer, umetnost mrzi lenčuge.

Hoću i ja jedan barkod!

Jedan čovek je pokušao da mi objasni sve o barkodu. Saslušala sam ga. Zašto da ne? Objašnjavao mi je funkciju brojeva, tankih i crnih debelih linija. Spomenuo je i barcode art. Spomenuo je Skot Blejka. Spomenuo je i, ali zaista ne preterujem, Vorhola.  U redu je, mislim. Ta olakšica, to je u redu. U redu je čak što postoji i umetnost zasnovana na filozofiji barkodova. U redu su i umetnici. Kažem, sve je u redu.

Prošlo je vreme kad sam mogla da držim knjigu u ruci i pitam se koliko je koštala 1972. godine. Aleksandar Sergejević Puškin, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd.  Možda je koštala pedeset tadašnjih dinara, a možda je bila besplatna. Možda je jedan čovek olovkom zabeležio cenu na kraju knjige, a onda je drugi čovek kupio knjigu i trag olovke je nestao. Danas, ovi prodavci, utisnu tu cenu iz sve snage, lupe je kao da je Puškin bio neka krava. Kasnije, kad dođem kući razmišljam kako da se otrgnem te cene, silovite, neizbrisive. Možda gumice više nisu kvalitetne, a možda su i olovke pobesnele. U redu je, mislim. Nije grafit kriv. Niko nije kriv. Nikada neću zaboraviti „Pikovu damu“. Štampana je u šest hiljada primeraka, neke davne 1970; ne sećam se tačno. Nije to mnogo prijatelji, nije. Tada je postojala država koja je mogla da pročita i više od šest hiljada primeraka. Sećam se i  „Biblioteke Šeherezada“ koja mi je omogućila da čitam najdivnije Puškinove priče i sanjam tople noći, poneki dvoboj i kako me neko ujutru doziva jednim dugim „baćuška“.

Sada treba da napišem svoj roman i da mi ga neko objavi. Treba da smislim kako će da izgledaju korice, treba da odaberem i fotografiju koja će me predstaviti čitaocima. Moj izdavač će sve srediti u Narodnoj biblioteci. Pokloniće mi barkod. Mahaće prvim primerkom mog romana i ispijaće svoje omiljeno piće. Dunuće dim svoje cigarete u pravcu mog bledog lica i reći „gotovo je“. A ustvari ništa nije gotovo.  Ako sam mlad pisac, neafirmisan, cena će mi biti niska. Zvaću se pisac od „300 din“ a ako imam sreće to će biti moja čista zarada. Ne kaže to moj izdavač! Ne! Ne kaže to, ako ćemo iskreno, ni čitalac. To kaže barkod. Godinama je dobijao na snazi, oformio se, postao ličnost. Kao neki superheroj izašao je iz svog skloništa, poleteo, pao, ali i ustao. Snažan i nesalomiv. Ima dva metra i orgomne mišiće. Da je ova priča sinopsis za holivudski horor film B kategorije, verovatno bi barkod bio nekakav psihopata, ubica sa elektronskim glasom.

Jednom je jedan čovek pokušao da mi objasni reč „vrednost“. Naravno, govorio je o barkodu. U redu, mislim. Sve je to u redu. Ali, dokle misli da se šali sa mnom?