Ona

Ona

Čija je koža topla I bela kao mleko.

Ona

U svili, krupnih očiju kao dva sunca.

Mirisna I meka

Toplih bedara

Toploga daha.

Ona

Ponekad setna

Misterija.

Ona

Pesak, fatamorgana,  pustinja.

Ona

Poročna I strasna.

Kao nedovršena priča

Kao nekakva ptica

Kao divlja patka.

Beži, a nije još ni stigla.

Ona

Crna I bela.

Plava I žuta.

Ona

U zamku mojih želja,

Zatočena.

Stvorenje koje hranimo i koje hrani nas ili samo Čovek

Ukus krvi svuda.

A izgleda kao sreća.

Sveže meso i debeli ljudi.

Crna vrteška bez prestanka.

Okorela i tamna zemlja.

Željna nektara.

Putevi mokri od majčinog mleka.

I sve je i dalje belo, sa ponekom crnom mrljom.

Hranimo ga.

Čudovište sa ispalim rebrima.

Tovimo ga da ga pošaljemo u rat.

A kad se vrati mirisaće na smrt.

Pružićemo mu šaku punu sreće.

Da se najede, da bude miran.

Ali on, slomljen.

Na zemlji je, kao mrtav.

Ne vidimo mu više telo.

Osušeno leži pored nogu.

Ne vidimo mu više ni oči.

Samo te izobličene zube.

Samo te užasne očnjake koje traže još.

Patnje.

Neko će mu pružiti umesto sreće sopstvenu glavu.

I tako će, čudovište da pojede samog sebe.

Sebe kojeg nikada nije ni imao.

Moje crveno

To telo,

Beživotno i samo

To nije moje telo.

Ta krv u snegu.

To nije moja krv.

Ti beli dani

Te bele noći.

To nisu moji dani, to nisu moje noći.

Krovovi kuća- tuđi.

Sad kad gledam svuda

A ne vidim ništa

To je omča oko moga vrata.

To je moja duša.

Zar mogu da odem?

Kuda? Kamo?

Taj korak što zateže kanap

Taj korak koji pravi poplavu

Vene i modrice jada

Ključala krv.

To nije moj korak.

To nisu moje vene.

Rečne vode. Mutne i spore.

Ruke, moje, a daleke.

Brazde.

Plava koža i plavi bol.

A oči, tamne, jedine.

Suzne i ogromne.

Zar plačem zbog drugih?

To nisu moje oči.

To nisu moje suze.

Ti beli dani

Te bele noći.

To nisu moji dani to nisu moje noći.

Putovanje nakraj sveta.

U izmaglici svega i ničega.

Putovanje u kojem niko ne sneva.

Jer san više nije san.

Jer život više nije san.

Crveno je i lepljivo.

Neshvaćeno je i odbačeno.

Ta sova što hukće.

To nije moja sova.

Ta pesma nepoznatih

To nije moja pesma.

Taj cvet što klija.

To je moj cvet.

To je moj cvet.

Čujete li?

To je moj cvet.

 

 

Bojko i njegov kolega gospodin sin gospodina Spilberga

Bilo je to prošlog četvrtka. Pošto je i poslednji izdavač na ovome svetu odbio da izda moj roman sa izgovorom da je previše intelektualan i nipošto ne odgovara standardima koji vladaju na tržištu, rešio sam da se ugledam na američke pisce poput Fantea i Bukovskog.  Objasnio sam svome prijatelju kako funkcionišu stvari. Rekao je da sam lud. Tvrdio sam da mogu da radim kao konobar ili kao stolar. „Hajde nabroj pića koja znaš“.  Belo vino. Crno vino. Roze. „Znaš li šta je medijapan?“. Drvo. Luksuzno drvo.  „Napravi skicu spavaće sobe“. Skica? Je l’ to ono kad crtaš Čoveka a on izgleda kao Čiča Gliša?

Svaki početak je težak. Entuzijazma imam koliko hoćeš. Jeste da su mi mnogi odgovarali negacijom, ali ništa to ne menja. Dokle god odgovaraju na tvoja pitanja, to je u redu. Problem je kad prestanu. Tada više ne znaš šta si hteo da radiš, ne znaš ni koga si molio da ti da priliku da budeš kelner ili stolar.

Kažem svome prijatelju da ću da odem u Ameriku i da ću sledeće godine da budem milioner.  Nisu toliko ni bitni ti milioni, bitno je što znam da ću da postanem milioner. A postati je bolje nego biti. Zaista.

Spakujem kofere, šta drugo. Uzmem turističku. Imam i rođaka u toj divljini. Kad, javi mi se jedan izdavač. Bojko ili tako nešto na B. U redu. B. Da vidimo koje reči sve počinju da B. Brat. Bog. Biće. Brada. Bizon. Zvuči na uspeh, pomislim. B je lepo slovo.  Bojko  podržava moju ideju da se preselim u Ameriku. Bojko me čak i savetuje da odem. Kaže, sve će on da uredi. Bojko oseća moj talenat. Tražim od njega da prodiskutujemo o mom naučno- fantastičnom romanu. Bojko kaže da ne voli sve te priče oko toga šta je pisac hteo da kaže. Bojko nije pričitao moje remek-delo. Ma nije ni važno. Pitam se da li je Bojko lud.

Moj prijatelj kaže „Ne valja ti kad neće da te objave, ne valja ti kad hoće“. U pravu je. Stvarno je u pravu.

I Bojko pakuje kofere . Želi da sedi pored prozora. Puštam ga. Neka gleda krilo aviona i oblake. Neka gleda. Bojko zna engleski. Nema problema.

Imam zakazan susret sa jednom mladom osobom. Bojko me pita da li sam gej. Nisam, kažem. Bojko kaže, baš šteta.

Uveče standardni Holivud. Butine i sise i neki hip-hoperi. Pružam ruku gospodinu sinu gospodina Spilberga.

Gospodin Spilberg Junior se smeje nekontrolisano. Obećava mi saradnju sa njegovim ocem. Možda je PR, mislim. Možda je PR.

Razgovaramo o svačemu sem o romanu. Gledamo golotinju i ispijamo viski. Bojko klima glavom. Bojko, taj degenerik.

Ustajem i odlazim u hotel.  Bojko tvrdi da sam upropastio svaku saradnju sa Spilbergom. Žao mi je. Šaljem mejl gospodinu sinu gospodina Spilberga. Molim ga da mi oprosti. Usput dodam da volim Indijanu Džonsa. Naravno, mejlovi se nikada ne vraćaju nazad.  Ujutru se budim i pored kreveta ugledam svoj budilnik. Osam je sati. Opet je četvrtak.

Propustio sam priliku da budem konobar ili stolar. Ali, bogami, neću propustiti priliku da im se svima napijem krvi. Jednom, kad postanem milioner. Jednom kad napišem roman na vc-papiru i kad ga prodaju na aukciji za 700 000 evra. Ili tako nešto. Nadam se samo da neću tada biti u grobu. Posthumno postati poznat je smejurija.

 

Prva ljubav

Jednom je rekla da želi da me voli

A toliko mi je smetala ta njena želja.

Hteo sam da me voli, sada, ovde.

Možda je osećala da je i suviše rano,

Ali bilo je odveć kasno.

Sve su mi želje ostale sakrivene,

A moje srce, moje telo- prazno.

Kako bih voleo da je stisnem uz sebe

Da joj šapnem slatke reči utehe

I dam joj ruku.

Pružio bih joj i drugu, samo ako bi htela.

I dok me bolno gleda, kao da me muči

Moje srce hoće da iskoči iz nedra.

Želim da me moli…

Želim da me moli da je uzmem

A ja da je samo gledam

Tu bezobraznicu

Tu lepotu

Moj porok.

Nabildovani gospodin Đavo.

Jedne večeri, kad sam se vraćao iz bioskopa, sreo sam svoga druga Saleta koji je trenirao u to vreme boks i čekao ponoć da izađe iz kuće. Mislim da je želeo da izazove nekog i pokaže sebi koliko je snažan. Uvek su mi bili smešni ti tipovi. Prkosili su svima, čak i Mesecu.  Gledao me je prodorno, pokušavajući da se seti ko sam i gde stanujem. A onda je odvažno podigao bradu i okrenuo se. Video sam da po celom telu ima tetovaže u boji, ali i jednu veliku crnu tačku na potiljku. Znao sam da je đavo. Sale je napravio nekoliko koraka i pesnicama krenuo ka meni. Znao sam da ću da umrem. Njegove šake su bile kao futbalske lopte. Ali od kamena. Oči su mu plamtele kao da je upravo pobegao iz Pakla. Ako odande uopšte može da se pobegne. Znojio se kao lav i malo je smrdeo. Njegov beleg, ta užasna tačka veličine klikera, okretala se oko mene kao da želi da se nakalemi na moje telo.  Razgoračio sam oči i gledao Saleta koji više nije bio Sale, moj dobri školski drug, već nabildovani gospodin Đavo. Bio je snažan i imao je samopouzdanja. Mogao je svojim pogledom da mi sprži mozak. Sale je ogroman.  U bioskopu sam gledao film o vampirima i strašno sam se plašio jedne napuštene kuće u mojoj ulici. Sale mi je jednom rekao da se na toj raskrsnici dešavaju nesreće i da je to sve zbog jedne crne tačke. Sad mi je bilo jasno. Sale je sve vreme govorio o sebi. Taj prepredeni nabildovani gospodin Đavo! Ponekad bi mi govorio da veštice izlaze u dvanaest sati noću i posmatraju me dok spavam.  Savetovao me je da pospem biber na ragasto kako bih sprečio te ružne babetine da me omađijaju. Veštice su za mene bile uvek iste. I izgledale su kao veštica iz priče o Ivici i Marici. Pesnicama se tukao sa zvezdama, taj glupi Sale. Krenuo sam da dodirnem njegov beleg, tu tačketinu nad tačketinama. Dok je on tukao vazduh prišao sam mu i pružio ruku ka njegovom potiljku. Urliknuo je i iznenada se okrenuo. Odgurnuo me je, a onda izustio: „Tvoje meso smrdi ti žirafo odvratna“. Tada sam bio siguran da je moj drug Sale postao neka dvoglava životinja. Vrat mu je bio toliko debeo da su na njega mogle da se prikače dve glave. Morao sam da pobegnem. Ali sam na pola puta zastao i video ga kako juri Mesec, a njegov beleg postaje sve veći i veći.  Disao sam duboko i gledao tu odvratnu crnu tačku kako nestaje u noći.

Glumac pre i posle svega ili moj učitelj K. A. Stanislavski

Sonja je volela pozorište više od svega. Slušala je škripu poda po kojem je hodala. Zamišljala je ogromno ogledalo. Rampu. Vrtela se i smešila koketno. Morala je da dostigne umetnost preživljavanja jer je to bila umetnost glumca.  Bez obzira na sve, bila je mnogo tužna.  Treba da otkrije okolnosti u kojima je njen lik živeo, a onda da ga oživi, da ga raščlani i na kraju da ga uzme u sebe.  Kad bi njen život bio jednostavniji, možda bi i uspela u tome. Oseća se kao princeza a dobro zna da to nije. Nikada ona neće biti princeza.  Ona je maska.

Probdela je mnoge noći razmišljajući o teorijama Stanislavskog. Pred spavanje je čitala Molinarijevu „Istoriju pozorišta“ da ne bi zaboravila nešto. Nije volela da greši. Kad bi umela da se prilagodi autoritetima bila bi slavna. Slava. Potrebna joj je da bi se kupala u džakuziju. Ili da spava u svom udobnom krevetu lišena svih briga, svakog jutra ista, nepromenjena.

Sada sedi na pozornici. Sama. Gleda u prazna sedišta. Vidi samo duhove prošlosti. Ne vidi čoveka. Ni životinju. Ponekad joj se učini da neka deca gunđaju u poslednjem redu. Pomisli da su zalutala školska deca  i da nestrpljivo čekaju da počne predstava.

Publika se preobrazila u ogledalo i jedino što Sonja uspeva da prepozna jeste svoj odraz. Taj odraz je jasan. Taj odraz je opsena.  Uskoro će da čuje i prve rečenice svog lika. U početku će ih izgovarati čisto i bez prekida. Posle, mnogo posle, uvideće koliko greši. Psihotehnika se pretvorila  u običnu tehniku, nepropeznatljivu i lenju, a sećanje na lik kojeg tumači je izbledelo i nikada neće postati njeno. Uh kako je nesrećna. Kad bi život bio drugačiji, kad bi joj se samo malo sklonio sa puta da može da bude neko drugi. Koliko greši, kako je glupa. Njen rad je velika laž. Prekršena pravila.

Ne treba joj pogled vec samo aplauz.

„ Aplaudirajte i kad pogrešim. Molim vas da to učinite. Ohrabrite me bar jedom pre nego što zauvek nestanem.“

Sonja, ta divna mlada dama, školovana ali nestalna. Talenat joj je strašniji od pada. Podignuta zavesa kao kraljevske dveri, a Sonja mlada u najboljoj toaleti.

Sonja je zaista volela pozorište više od svega. Umreće, zna. Jer više ništa nije kako je bilo. Umreće, zna.  Jer  više nema kožu kao Mesec.  Sonja je jedna veoma stara žena.

Deda Mraz ide kroz grad

Sneg je prekrio ceo grad. Vrhovi zgrada se stapaju sa sivim nebom. Gledam kroz prozor decu koja se grudvaju. Voleo bih da imam osam godina. Skoro je šest sati, mračno je i sve se sija. Beograd je ukrašen i trebalo bi da sam srećan. Ali nisam. Usamljenost je nemoguća. Otvaram prozor i hladnoća me udara po obrazima. Izgledam kao Rudolf. I voleo bih da sam Rudolf.  Napet sam a nemam razloga da budem. Mislim kako treba da budem srećan jer su drugi srećni. Bakice u autobusima posmatraju mlade devojke i momke koji galame. Sve je dozvoljeno. Ne kriju oči kad vide da se neko ljubi. Drago im je što se ljudi ljube, i treba da se ljube. Čini mi se kako sam jedini na planeti koji usamljeno stoji oslanjen na ragasto svog prozora. Izgledam kao paćenik koji traži svoj dom. Jer, dom je najbitniji. Neka ide život, mislim. Biću Deda Mraz. Moja ideja izgleda luda, ali nije bitno. Mnogi su hteli da budu Deda Mrazovi, ali ja ću uspeti. Imam srce za to. Imam crvenu dušu i volim sneg. To je to. Oblačim svoje dugačke gaće, potom crvene pantalone. Razmišljam kako ovaj posao nije nimalo naivan. Radiću po najgoroj zimi, biću smrznut. Ne daj bože da dobijem upalu pluća. U sledeći ponedeljak imam ispit iz dramaturgije video igara.  Spreman sam i ogledam se u ogledalu. Mršav sam. To će malo promeniti stvar jer svi vole ugojenog Deda Mraza. Stavljam jastuk na stomak i vezujem ga kanapom. Izgledam pristojnije. Brada mi je gusta, imam periku, a i napuderisao sam lice sestrinim maxfactorom.  Smešan sam ali sam spreman. Imam i martinke na sebi. Malo su izlizane ali to pruža super efekat. Nemam irvase, a nemam ni sanke. Imam crveni džak. Ali, prazan je. Nemam šta da ponudim toj deci. Nemam nikakve igračke, nikakve slatkiše. Student sam pobogu. Dobro, mogu da se spustim požarnim stepenicama. Neko će me sigurno primetiti. Valjda će to biti dovoljno.

Stepenice su klizave. Sneg upravo počinje da pada. Upada mi u oči, zamalo da padnem sa petog sprata i poginem. Uspevam. Sigurno je već osam sati, mora da ima nekog na ulici. Brada mi se malo odlepila zbog hladnoće. Izgledam smešno. Nastavljam.

Kada sam osetio asfalt pod nogama više nisam bio usamljen, bio sam srećan. Osvrćem se na ulicu. Prazna je. Ne znam da li su mi oči pune snega ili jednostavno plačem. Hladno mi je i nema nikog. Prošetaću se gradom. Bar toliko.

Izgleda da nikome nije stalo da mene. A izgleda da nikome nije stalo ni do Deda Mraza. Jedna devojčica me zaustavlja i pita me gde su mi sanke. Poražen sam. Kažem joj da sam naleteo na zgradu komunalnog preduzeća i da su se polomile. Devojčica se nudi da me otprati do policije da prijavim nestanak sanki. Pomilujem je po kosi. Musava je i hladno joj je. Sigurno očekuje da joj nešto dam, a ja nemam ništa. Imam samo ovaj iznajmljeni kostim. Gleda me kako odlazim i njeni snovi postaju obična pahulja. Izneverio sam svu decu sveta. Izneverio sam i sebe. Vraćam se kući, liftom. Žena koja živi u stanu dvadeset i šest me odmerava. Tada shvatam da je sve na meni lažno. I ja sam lažan. Kakav je to Deda Mraz bez poklona? Kakav je to Deda Mraz bez sanki? Bez irvasa? Sutra ću stvarno ići da se žalim gradskoj upravi.  Hoću. Reći ću da ne mogu da radim u ovakvim uslovima. Majka me dočekuje zabrinuto.

„Skini taj kostim, kaže, zar ne vidiš da je mokar?“

Skidam kostim i ležem u krevet. Učini mi se da čujem decu na ulici kako se smeju. Znam da se smeju meni. Znam da sam smešan. Ali zaslužujem bar malo poštovanja. Ipak sam ja prvi Deda Mraz koji je nezapaženo uspeo da prođe kroz grad.

Barbie vs. Bratz

Devetog marta hiljadu devedsto pedeset i devete Rut Handler dizajnirala je modnu lutku nazvanu Barbie po njenoj voljenoj ćerki Barbari.  Maka me gleda kao da sam luda. U sobi smo. Svuda oko nas su plišani medvedići, koale, kućice za lutke, igračke iz kinder jaja, ali i gumeni Štrumfovi. Gledam u dve lutke. Jedna ima savršene proporcije tela, a druga je glavata. Objašnjavam svima da se devojke ugledaju na tu sad već prastaru Barbie.  Maka me i dalje gleda kao da sam luda. Taj crno- beli zebra kupaći kostim koji imam u ormanu bilo je jedino odelo gospođice Barbie hiljadu devedsto pedeset i devete.  Treba da budem Barbie, mislim. Maka me gleda kao da sam luda. Oblačili bi me poznati dizajneri kao što su Vera Wang, Calvin Klein,  a nosila bih i cipele Christian-a Louboutin-a.  Mnogo je dobro biti Barbie. Njena plava kosa je prelepa i nikada nema izrastak, ona može da ne jede ceo život i da ne dobije anoreksiju. Ona je rođena savršena. Zagledam se o njene divne plave oči i zamišljam Maku sa petnaest godina koja izgleda kao barbika.  Stresem se. Pogledam Maku. Super, ima kratku smeđu kosu i nosi farmerice. Predlažem joj da se igramo Ratova zvezda. Pristaje. Želi da bude Joda, učitelj. Pogledam je opet. Hvala ti bože što ne želi da bude neka lutka. Nastavljam da joj pričam lekciju broj dva. Dve hiljade i prve godine rođena je nova zvezda tržišta, gospođica Bratz, glavata, fansy tinejdžerka, uvek našminkana, sa krznom svuda po sebi i divnom bujnom kosom, uglavnom kovrdžavom. Maka u svojoj kolekciji ima Super Bratz lutku, najmoćniju od svih. Ponekad žali što nema Kena.  Nekoliko godina kasnije, na presto će doći ovo glavato čudovište koje ističe svoju seksualnost svojim provokativnim oblačenjem i poput Barbie stvara kontroverze o njenoj stvarnoj svrsi i načinu na koji utiče na mlade devojke koje su tek počele da primećuju novine na svome telu.  Maka me gleda kao da sam luda. Možda i jesam. Šta ona zna, ona hoće da bude Joda.  Endi Vorhol slika svoju Barbie hiljadu devetsto osamdeset i pete. Ali ništa to ne vredi. Bratz dve hiljade i šeste drži četrdeset posto tržišta.  Pitam ostale devojčice da li bi htele da se igramo Ratova zvezda. Pristaju. Bratz i Barbie konačno završavaju zajedno u kutiji pored Vini Pua i gumenog Supermena sa plastičnim plaštom. Kažem Maki da volim lutke. Ona me gleda kao da sam luda. Što bih lagala? U mojoj sobi sedi jedna Barbie i podseća me na detinjstvo.  Pita me da li mi se sviđa Bratz beba. Razgoračim oči. Kažem joj da sam Čubaka. Smeje se.

Psihodelični vodič kroz moj život

Muzika Billy Paul-a mi odzvanja u ušima. Sedim u fotelji i posmatram plavi ram na zidu svoje sobe. Fotografija i nije neka. Mrtva Priroda je zauvek mrtva. Napisaću večeras neku seksi pesmu o njoj. Voleću je makar na tren, ali joj to nikada neću reći. Ova atmosfera izgleda kao preludijum za porno film. Glumci se opuštaju uz muziku i gledaju svoja gola tela u ogledalu, prave poze koje će dobro naplatiti. Ideje mi se kače poput čičkova.  Pevam,  ali grozno zvučim. Ne znam tekst, a i imam odvratan engleski akcenat. Ova soba postaje psihodelična, ja postajem psihodeličan, sve postaje psihodelično. Voleo bih kad bih imao snage da polupam ove poluprazne čaše i počnem da pijem iz flaše. Soba bi izgledala drugačije, i njena belina bi me spasila. To pucketanje gramofona  je nešto najlepše što sam ikada čuo. Okrećem se i brojim. Majka mi kaže da brojim ovce, tako ću brzo da zaspim. Tutnji negde nešto, a ja sam sam. Mislim kako ću da napišem pesmu o njoj, ali to je samo još jedna misao u ovome sumornom danu. Ne želim  da se pomerim iz ljubičaste fotelje. Ljubičasto je sve oko mene, ali to je laž. Jedina istina je da su oči Elizabeth Taylor  ljubičaste, ali za to nikog nije ni briga da li je istina.  Trebalo je da ipak pustim Street Life Randy Crawford-a i klimam glavom napred-nazad. Naravno da ispijam neko piće. I naravno da nije slatko. I dok se pomeram u ritmu muzike zamišljam Menhetn i ko zna šta još. Setim se i zgrade Narodnog pozorišta. Ne znam zašto. Ne znam stvarno zašto, a i zašto bih znao. Ovo je psihodelija. Smejem se kao neki nesrećnik jer zamišljam da sam Luke Skywalker, a ustvari se ponašam kao senilni starac koji je umislio da je pravi Deda Mraz. Kraj gramofonske ploče, početak okretanja diska. Još neka pesma koja nije pesma Pink Floyd-a, već mistični zvuk iz Pakla. Psihodelija opada a ja sam i dalje sam i sve što pišem dobija oblik poezije i nerviram se što ne mogu već  jednom da napišem seksi pesmu o njoj. Postoje ljudi koji menjaju svet, makar na sekund.  Kad bih počeo opet da se smejem bio bih budala.  Plavi ram treba da bude život plave slike. Neka budu neke gole ribe, sve je bolje od mrtve Prirode. Izgleda da sam u igralištu. Mešaju mi se boje. Mislim da gledam u dugu. Osećam samo sreću, hvala bogu. Opčinjen sam. Ne sećam se ni sobe, ni sebe. Posmatram novi ram, vazdušasti i potpuno beo. Ne treba mnogo truda da shvatim da mi LSD stoji pred očima. Još jedan tren i shvatiću da mi soba ustvari nije bela nego bež.  Možda ću u taj nevidljivi ram da stavim fotografiju pacova. Baš me briga što neki misli da je Banksy prevarant. Volim prevarante. Pritiskam repeat i ista muzika kreće ispočetka. I moj trenutak traje večno.